kritika objavljena na XXZ
2022.
režija: David Gordon Green
scenario: David Gordon Green, Danny McBride, Chris Bernier, Paul Brad Logan
uloge: Jamie Lee Curtis, Andy Matichak, Rohan Cambell, Will Patton, James Jude Courtenay, Michael Barbieri, Joanne Baron, Rick Moose, Michele Dawson, Keraun Harris
Za neke filmove, od kojih su većina nastavci, može se reći da je šteta što uopšte postoje. Većina nastavaka „slasher“ franšize Halloween spada u tu kategoriju. Originalni film Johna Carpentera bio je genijalan u svojoj jednostavnosti, a tek jedan nastavak, onaj koji je došao odmah za prvim delom, je imao smisla. Svi daljnji su zapravo bili manje ili više eksperimenti da se izvuče što više love od zainteresovane publike, varirajući tu pritom i prisustvo dvoje centralnih likova u sukobu: „babarogastog“ ubice Michaela Myersa i nesuđene žrtve kojom je on opsednut, Laurie Strode. Tako su oni frivolno upadali i ispadali iz kombinacija za film, scenarističkom „magijom“ su postali brat i sestra i prolazili kroz slične faze melodramatskih obrata sa svakim novim „restartom“ franšize. Jedan od njih se dogodio 90-ih sa H20, drugi 2000-ih sa serijalom Roba Zombieja, a treći s trilogijom Davida Gordona Greena.
Od svih njih, ako se izuzme zarada na kino-blagajnama, Greenova trilogija ima najmanje smisla postojanja, bez obzira na Carpenterov „amin“, potpis na listi izvršnih producenata i muziku koju je lagano modernizovao zajedno sa sinom Codyjem. Razlog tome je što Green kojem horor kao žanr definitivno nije fah temeljno ne razume onu magičnu jednostavnost zbog koje je originalni Halloween tako izuzetan film. Umesto da se drži toga da je Myers samo „babaroga“, ubica pod maskom s minimalnom motivacijom (o kojem samo znamo da je ubio sestru i da je pobegao iz ludnice), Green, zajedno sa ko-scenaristom i ko-producentom Dannyjem McBrideom i varijabilnim pomagačima pokušava da objasni ne samo manifestacije njegovog zla, nego i suštinu. Rezultat toga su konfuzni, iskalkulirani filmovi koji nisu ni dovoljno strašni za standarde horora, ni dovoljno inteligentni na dramskom nivou i nivou uvida, a na kraju ni dovoljno zabavni za status kino-hita.
Tako je prvi deo bio metiljava i plitka drama o traumi i magnetskom privlačenju poremećenog ubice i njegove nesuđene žrtve, a drugi banalna sociološka studija psihologije rulje, s potkom da je jedan od oblika Myersovog zla to što budi najgore u ljudima i njih same tera da čine zlo. Još i veća greška tog drugog, prošlogodišnjeg dela pod naslovom Halloween Kills, bila je ta da je i Laurie i Myersa stavio na „klupu za rezervne igrače“ dok se ponašao kao tipičan drugi deo trilogije koji služi da premosti prvi deo u kojem se iznosi teza i treći u kojem se na njoj poentira. Pred nama je sada i taj treći deo pod naslovom Halloween Ends koji će nas svakako iznenaditi, ali to i nije tako dobra vest kao što nam se može na prvi pogled učiniti.
Naime, i Laurie (Curtis) i Myers (Courtenay) su i dalje, praktično do samog kraja, svedeni na sporedne likove, dok se veći deo fabule odnosi na njihove naslednike, njenu unuku Alison (Matichak) i jednog njegovog neočekivanog polaznika, te veze između njih dvoje. Zapravo, kroz dve trećine filma Green pokušava da progura novu tezu kako zlo nastaje koja nema ni blage veze s konceptom Myersa i samog Halloween originala.
Ogledni primer za to Corey (Campbell), povučeni nesuđeni student mašinstva s kojim se sudbina surovo poigra jedne Noći veštica. On je tada otišao na posao da pričuva jednog prilično bezobraznog klinca dok su njegovi roditelji na zabavi. Klinac mu je priredio spačku i zaključao ga na tavan kuće, pa je Corey, u pokušaju da razvali vrata i oslobodi se, istog tog klinca „lansirao“ preko ograde od stepeništa, što je rezultiralo klinčevom smrću. Od tada Corey nosi etiketu „psiho-dadilje“ i ubice, radi kao mehaničar na jednom otpadu, na meti je mladih nasilnika, a kod kuće je pod „papučom“ svoje dominantne majke (Baron).
Možda se ikakva šansa za njegovo spasenje može videti kada on, na Lauriein nagovor ode na ušivanje kod Alison i kada se između njih pojavi varnica strasti, ali „mračna strana“ i želja za osvetom ga toliko vuku da on, jednom kad slučajno nabasa na Myersa koji se sakrio u nekom kanalu ispod gradića Haddonfielda (valjda čekajući sledeću Noć veštica), on počne da se oslanja na njegovo mentorstvo. Kao što je Myers u Coreyu prepoznao deo sebe, tako i Laurie u njemu počinje da prepoznaje deo Myersa. Obračun sledi, a u njemu će učestvovati i „mlade snage“ i „stari znanci“.
Šta god da je Green pokušao da izvede s trilogijom, sada je već potpuno jasno da nije uspeo. Za početak, to je taj poriv da se objasni Myersovo zlo, i to na način da se ono svede na neke „ljudskije“ komponente poput impulsa i opsesije, što rezultira ne baš uspešnim, a svakako neukusnim pokušajem humanizacije lika. Da stvar bude crnja, Green je na taj način „skočio u usta“ samom sebi, i to iz svog najboljeg filma, skoro-pa-remek-dela Joe (2013) u kojem je uspeo da dijagnostifikuje čak to obično ljudsko zlo i razluči ga od gordosti, impulsa, očaja ili loše odluke, odnosno da poentira da su neki pripadnici ljudske vrste naprosto „loše seme“ i da su rođeni otrovni. U formi nove Halloween trilogije tu nije žrtva samo koncept Michaela Myersa koji je školski primer „lošeg semena“, nego tu stradaju i drugi likovi koji, ako su preživeli od prvog do trećeg dela, ne pokazuju ni zrnce koherentnosti, pa se njihove osobine, motivacije i crte ličnosti „šetaju“ kako to Greenu i ko-scenaristima odgovara.
Sve to je začinjeno prilično muljavom režijom u kojoj je upotreba Carpenterove muzičke teme jedina dobra strana i prilično slabašnom glumom. Green je inače makar znao s glumcima, ali ovde su likovi naprosto takve lutke na koncu da je glumce iza njih skoro nemoguće voditi. Izuzetak jedino može biti Jamie Lee Curtis koju ne treba režirati jer naprosto ima prirodno snažno prisustvo na ekranu, ali šta čak i ona ima novoga da kaže u ulozi Laurie Strode? Ostali, pogotovo oni mlađi i manje iskusni, nisu ni izbliza te sreće.
Da stvar bude gora, Green ne odustaje od horora kao žanra i oživljavanja upropaštenih franšiza kao misije. Sledeća stavka na spisku je The Exorcist. I ako smo dovoljno pametni da ne pokleklnemo pred svojom radoznalošću, to bi valjalo preskočiti.