2013.
scenario i režija: Hirokazu Kore-eda
uloge: Masaharu Fukuyama, Machiko Ono, Riri Furanki, Yoko Maki, Keita Nonomiya, Shogen Hwang
Japanski film Soshite chichi ni naru (naslov je nemoguće smisleno prevesti da ne zvuči rogobatno, pa su se prevodioci poveli za engleskim naslovom koji nije baš najsrećniji) mi je dugo stajao na listi. Otkako se pojavio i uzeo nagradu žirija u Cannesu i prošetao se kroz svetski festivalski cirkus, imao sam ogromnu želju da ga pogledam. Zbog nedostatka vlastitih organizacionih sposobnosti (a možda i iz objektivnih razloga, davno je to bilo, ko će se svega setiti), uspeo sam da ga promašim i na prošlogodišnjem LIFFE-u i na ovogodišnjem Festu. Ali upornost i dugotrajno čekanje su se u ovom slučaju isplatili, Like Father, Like Son je film vredan gledanja i čekanja.
Naviknuti smo da nam iz Japana dolaze uglavnom žanrovski filmovi. Japanska kinematografija je uglavnom i tako ustrojena od najranijih dana. Kurosawa, Ozu i ostali umetnici su bili i ostali retkost u japanskoj kinematografiji. Stanje je možda malo popravio Novi val, ali je žanrovski film ostao predominantan, naročito kada se ispostavio kao odličan izvozni proizvod. Mi smo naviknuti na anime, akcije, trilere i horore, na istorijske i SF spektakle, dok o japanskoj art sceni znamo vrlo malo. Zapravo su mi sećanja na japanske moderne art filmove (one koji nisu delo starih majstora) ograničena na možda nekoliko naslova.
Like Father, Like Son mi je odmah privukao pažnju savremenom i univerzalnom tematikom. U pitanju je film koji na veoma poznatoj i veoma rabljenoj premisi o deci zamenjenoj pri rođenju gradi inteligentnu i intrigantnu raspravu od genetskom nasleđu, empirijskom uticaju sredine, formiranju mlade ličnosti i ublažavanju rigidnosti kod odrasle. Premisa je standard, u anglo-američkoj kulturi je prisutna još od legende o kraljeviću i prosjaku, u sapunicama i sličnim formatima to je standardni “kec u rukavu” za veliki obrat. Tretirala se kroz različite žanrove, uglavnom kroz komediju i melodramu, ali retko kad, ako ikad, kroz ozbiljnu, realističnu, životnu dramu. U tome je ovaj film poseban.
Familija Nonomiya živi svojim ustaljenim životom japanske više srednje klase. Otac Ryota (Fukuyama) je ugledni arhitekta i radoholičar opsednut uspehom. Majka Midori (Ono) je domaćica koja prema svom strogom i zahtevnom mužu pristupa kao iz nekakve dužnosti. Njihov sin Keita je malo introvertan, ali dobroćudan i kulturan momčić koji se trudi da svima ugodi, koji se izražava ozbiljno i sa poštovanjem i svira klavir iako od toga neće napraviti karijeru. Upoznajemo ih na intervjuu koji Keita “polaže” za upis u prestižnu privatnu školu. Njihova rutina biće prekinuta saznanjem da su Keita i dečak Ryusei zamenjeni u porodilištu. Drugo u nizu saznanja je da je njihov biološki sin odrastao u potpuno drugačijim uslovima, u skromnom domu vlasnika radnje za popravku audio-video tehnike, Yudaija (Furnaki) i njegove žene zaposlene u restoranu brze hrane Yukari (Maki), sa još dvoje braće u atmosferi potpuno suprotnoj od stroge discipline na kojoj Ryota insistira.
Ryoto i Yudai jesu različiti, ali to ovde ne poprima komične dimenzije sudara dveju klasa, nego dimenzije stalne komparacije dva tipa ličnosti. Ryoto je hladan i strog, Yudai je srdačan. Ryoto uvodi disciplinske rituale, Yudai se igra sa klincima. Ryota ne zanima novac, ima ga i previše, nego nekakvo zadovoljenje pravde (ni njemu nije baš najjasnije kako bi to izgledalo). Yudai bi se zadovoljio sa masnom odštetom, a oko ostalog će se odrasli već dogovoriti. I njihova shvatanja o odrastanju su drugačija, i njihova iskustva sa sopstvenim odrastanjem su drugačija.
Zamena dece do koje će doći će posebno uticati na Ryota, koji će umesto povučenog dobiti tvrdoglavog sina, dosta sličnog sebi po tim nekim naslednim osobinama, ali naviknutog na potpuno drugačiji režim u kući. Njegov diktatorski karakter koji je izgradio je u priličnoj meri slika i prilika japanskog društva, bogatog, tehnološki naprednog, ali duboko patrijarhalnog. U neplaniranoj i nepredvidivoj situaciji poput ove, čak se i Ryotov i Midorin brak drma iz temelja.
Iako se iz filma da iščitati ta socijalna, pa čak i filozofska dimenzija, Like Father, Like Son ostaje pre svega ljudska priča. Hirokazu Kore-eda joj prilazi na pravi način, nikad ne objašnjavajući preterano kroz dijalog i trudeći se da što je moguće više pokaže slikom, na primeru. To ne znači da je film dijaloški škrt i sveden, ali je implikacije potrebno čitati između redova. Autor pripoveda, a ne propoveda i na taj način nas angažuje da razmišljamo o mogućim posledicama događaja koje vidimo na filmu.
Ovaj film me je pogodio iako nisam roditelj. Mogu samo da pretpostavim kakva bi moja reakcija bila da imam decu. Svaki argument iznesen u filmu je validan, nema protagonista i antagonista, nema ljudi zlih namera i tačka iz koje potiče zabuna i konflikt je obična greška. Važno je da su roditelji materijalno obezbeđeni, ali je važno da su prisutni u životu svoje dece, ne samo kao figure autoriteta, nego i kao podrška u emocionalnom smislu. Važno je i tempirati zamenu, ako će do nje doći, dati deci dovoljno vremena da se adaptiraju na nove uslove života.
Soshite chichi ni naru je ultimativni film o roditeljstvu i potresna priča nabijena emocijama i moralnim dilemama. Ovo je jedan od onih filmova koji pokušavaju da odgovore na pitanje šta znači biti čovek.