2014.
režija: Mark Jackson
scenario: Mark Jackson, Kristin Gore
uloge: Catherine Keener, Hafsia Herzy, Ben Kingsley, Vincenzo Amato
Kod filmskog minimalizma treba biti vrlo oprezan, jer je tanka granica između filma gde manje podražaja znači veći efekat i filma koji je toliko prazan da izaziva refleksno spavanje. War Story je od druge vrste, a jedino što gledaoca spasava od laganog utonuća u san je Catherine Keener u ulozi koja je potpuno van njene zone ugodnosti.
Prvo, potpuno je pogrešan pripovedački pristup. Od straha od preteranog objašnjavanja i mogućeg vređanja inteligencije gledalaca, autor Mark Jackson se opredelio da celu priču intonira kao misteriju ljudske sudbine. Protagonistkinja Lee (Keener) u prvoj četvrtini filma govori koliko je minimalno potrebno da ne bi posumnjali da je nema. Prijavljuje se u mali hotel u nekom malom gradu na Siciliji i traži istu sobu u kojoj je bila ranije. Spušta roletne, spava na podu umotana u jorgan i od sobe pravi bunker. Zabranjuje čistačici da ulazi unutra. Gleda slike iz svog foto-aparata i one prikazuju brutalne ratne prizore iz Libije.
Lee je ratni foto-reporter. Njen telefon stalno zvoni. Šefica je podseća da se javi Albertu i da se nacrta u New Yorku na Markovoj komemoraciji. Lee se na to ne obazire i bavi se sama sobom. Ide do bolnice po recept za tablete protiv bolova, iako ima nezarasle lomove kostiju. Slika prirodu. Slika ljude. Slika izbeglički kamp, u kojem upoznaje Hafsiu (Herzy), koja je podseća na jednu devojku koju je slikala u Libiji. Nakon početnog nepoverenja, između dveju žena se rađa prijateljstvo, više nekakva među-zavisnost. Hafsia mora da abortira i da se dokopa Francuske. Italijanska sredina ne gleda blagonaklono na arapske izbeglice iz ovih poslednjih sukoba.
Tek na dve trećine filma stičemo blagu predstavu šta se desilo sa Lee, iako smo iz njenog držanja i generičkog naslova filma to mogli odmah pretpostaviti. Čak i kad priča uvede potencijalno zanimljivu temu (recimo imigrante kao drugačiju vrstu žrtava rata nego što su to američki novinari navučeni na rat, ili institucionalni i vaninstitucionalni rasizam kakav je u određenoj meri prisutan u Italiji), ne drži se toga i brzo se prešalta nazad na Lee i njene duge šetnje i začudne rituale.
Catherine Keener i Hafsia Herzy svoje uloge igraju sa osećajem i merom. Njihova ostvarenja su uverljiva, ali slaba je to uteha kada priča polako ne vodi nikuda. Najveća šteta u filmu je traćenje talenta Bena Kingsleya koji u ulozi Alberta ima scenu ili dve u mračnoj atmosferi i deklamuje standardno znanje o profesiji ratnog reportera na profesorski način. Možemo razumeti Jacksonovu odluku da to baš tako napravi, to govori o perspektivi koju ima Lee, ali je za takvu ulogu mogao da uzme i manje glumačko ime.
Mark Jackson se sa samo dva filma profilirao kao minimalistički autor koji snima filmove o samotnjacima koji se bore sa svojim traumama, sećanjima i principima. Without (2011) je dobio nešto pozitivniji odjek na festivalima, a War Story deluje kao nadogradnja prethodnog filma. Najveća „izdaja“ naših očekivanja je što ratni kontekst nije ni izbliza dovoljno prisutan, a nisam siguran koliko se kroz samotnjaštvo efikasno prikazuje trauma. A Thousand Times Good Night sa Juliette Binoche ostaje superiorniji film, iako je Catherine Keener možda i najjača karika u War Story, posebno uzevši u obzir njene ranije ironične i arogantne uloge.