kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ima jedna epizoda kultne serije ,,Zona sumraka“ (,,The Twilight Zone“, 1959-1964) u kojoj službenik, vraćajući se s posla u Njujorku, zaspi u vozu za Pokipsi, promaši stanicu i probudi se u idiličnom gradiću koji kao da je ispao iz romana Marka Tvena s kraja XIX veka. U vreme kada je serija nastajala, sadašnjost se smatrala suviše užurbanom i suviše ovisnom o tehnologiji, pa je idila jednostavnog života tražena i nalažena u nostalgičnom pogledu na prošlost.
U današnje vreme, međutim, isto tako na pedesete i rane šezdesete, dakle pre kontrakulture, seksualne revolucije i antiratnih protesta, gleda se (pre svega u Americi) kao na neko mitsko vreme idile, društvene kohezije i progresa za sve, pod uslovom da su ti „svi“ beli, situirani, solidno obrazovani muškarci. Zaboravljaju se, dakle, ružne strane tog perioda, rasna segregacija, patrijarhat, ratna avantura u Koreji, nuklearna kriza na Kubi, margina koja je i te kako postojala (te su nam godine podarile ono najbolje u američkoj književnosti – bitnike, Selindžera, Bukovskog). A svi se sećaju samo stila, opčinjenosti tehnološkim napretkom, automobila oblih ili špicastih pod uticajem avijacije... I naravno, tada novoizgrađenih predgrađa u kojem su u svojim savršenim kućicama savršeno uređene ženice i savršeno vaspitana dečica ispraćala i dočekivala muževe i očeve s posla i na posao.
Američko predgrađe od pedesetih do dana današnjeg, međutim, nije samo predmet nostalgije, nego i legitimna meta kritike kao tačka u kojoj počinje atomizacija društva na familije, tek ovlaš povezane u nekakve mikrozajednice, dok se o tom duhu zajedništva govori na sva usta. A kada se legitimna meta suviše često gađa, onda ona postaje laka. Filmova i serija na tu temu ima toliko da ih ne bi trebalo ni nabrajati, nešto od tog materijala poseduje nesumnjiv kvalitet. Nešto je precenjeno, a nešto očito „jaše na talasima“ i ubira lake poene. A sada smo dobili još jednu stavku na popisu, ,,Don’t Worry Darling“, drugi uradak čiju režiju potpisuje glumica Olivija Vajld.
I za vreme produkcije i naročito uoči premijere filma na festivalu u Veneciji, o njemu se mnogo pisalo, verovatno vodeći se maksimom da ne postoji loš publicitet. Prva tema koja je došla pred oči javnosti je otpuštanje Šaje Lebefa, navodno zbog pravila koje je režiserka postavila za sve svoje projekte, o tome da na njenom setu nema mesta za seronje. Zdravorazumski se možemo upitati zašto je onda uopšte angažovala glumca kojeg već duže vremena bije glas da je upravo takav, na stranu što je Lebef zbog svoje silovitosti očiti „miscast“ za uglađenog mladog čoveka iz predgrađa.
Druga tema bio je glumac koji ga je zamenio u podeli. Reč je o Hariju Stajlsu, pevaču nekadašnjeg boj-benda One Direction, i magnetu za mlađu žensku publiku. Nije ovo bila Stajlsova prva filmska uloga, ali su ga i Kristofer Nolan u ,,Dunkirk“ (2017) i Kloi Žao u ,,The Eternals“ (2021) znalački uklopili u veći ansambl, tako da o njemu samom nije ništa zavisilo. Ovde je, međutim, već od audicije bilo jasno da se srlja prema katastrofi, dok je tabloidna štampa mogla da se „poji“ detaljima veze između Stajlsa i deset godina starije režiserke koja je počela na snimanju. Stajls je bio i razlog zašto su ove godine tinejdžerke „hodočastile“ na Mostru.
Stajls igra Džeka Čembersa, mladog tehnologa koji se bavi „progresivnim materijalima“ na tajnom projektu Viktori i živi u kompanijskom gradu koji se isto tako zove Viktori sa savršenom, lepom i podatnom mladom ženom, našom protagonistkinjom Elis (Florens Pju, jedna od najboljih glumica svoje generacije). Film se otvara pijankom za zaposlenike kompanije i njihove žene nakon koje sledi vožnja automobilima kroz pustinju kao neka vrsta predigre u kojoj žene voze iako nemaju vozačke dozvole.
Sledećeg jutra, bez mamurluka, Elis priprema Džeku doručak i ispraća ga na posao, a isto čine i druge žene. Tako da muškarci svoj „kul de sak“ predgradski blok napuštaju u koloni sjajnih automobila živih boja, dok se žene bave decom (ako imaju), kućom, šopingom, hobijima (sinhronim plesom) i tračevima. Elis možda nije „voditeljica čopora“, to je svakako Bani (sama režiserka Olivija Vajld), ali se nalazi pri vrhu hijerarhije i svakako „na liniji“ s ostalima.
Prva koja će primetiti da nešto ne valja s tom savršenom slikom i o tome javno progovoriti na partiju koji priređuje „gazda“ kompanije i grada, navodni vizionar Frenk (Kris Pajn čiji nastup više liči na pozu gurua samopomoći i televanđeliste), biće i jedina Afroamerikanka - Margaret (Kiki Lejn). Ali, njene će primedbe biti predvidljivo opisane kao ženska histerija. Sledeća koja će nešto primetiti i „prolajati“ biće upravo Elis, i to prvo nakon Margaretinog pokušaja samoubistva. A onda i nakon što jednog dokonog popodneva vidi avion kako se ruši, pa pođe prema zabranjenoj zoni u kojoj se nalazi središte kompanije.
Elis je i pre toga primetila neke znakove upozorenja, poput jedne kutije u kojoj su bila sama šuplja jaja, čudnih snova i vizija u kojoj se prošlost prepliće s onim što ona može percipirati jedino kao budućnost, televizijskog programa namenjenog da prvenstveno njoj ispere mozak i sličnih stvari. Sada sledi SPOJLER, apsolutno nužan i predvidljiv iz svega što smo mogli da vidimo ne samo u ovom filmu, već i brojnim drugim: postoji jako dobar razlog zašto nešto nije u redu sa tim svetom jer je sve to simulacija koju je smislio Frenk, a koju koriste drugi muškarci koji su na taj način zarobili svoje (savremene) žene u svoje patrijarhalne fantazije.
Dok je scenario koji potpisuje Kejti Silberman (sarađivala s Olivijom Vajld i na njenom korektnom, a izvikanom prvencu ,,Booksmart“ iz 2019) još u fazi da postavlja temelje zapleta i slika taj fantazijski svet, tek se poigravajući s idejom da nešto tako savršeno ne može biti istinito, stvari se još i nekako drže. Olivija Vajld se tu bavi onim vizuelnim, u čemu uživa svesrdnu pomoć scenografkinje Kejti Bajron, kostimografkinje Arien Filips, te direktora fotografije Metjua Libatika (stalni saradnik Darena Aronofskog). On fino slika sav taj predivno dizajnirani spoljni svet, ali i unutrašnji svet emocija likova perfektno birajući uglove.
Jednom kada se obistini ono što smo mogli da pretpostavimo, međutim, apsolutno sve odlazi „u peršun“. Prvo i osnovno, postaje bolno jasno da je „politika“ filma, odnosno osuda patrijarhata svim sredstvima i po svim „tačkama optužnice“ važnija od argumentacije, odnosno priče u kojoj se otvaraju rupe u zapletu veličine bivšeg Sovjetskog Saveza. „Mesa“ u toj priči ima otprilike za polučasovnu ili jednočasovnu epizodu serije poput pomenute Zone sumraka (koja je samo glavna u moru referenci koje u filmu možemo iščitati).
Ali, film je razvučen na preko dva sata „dizajnerske pornografije“, a pritom mu nedostaje barem još pola sata ili sat kako bi se zakrpile rupe u temeljima te simulacije. Na primer, zašto žene nisu zarobljene, drogirane i kontrolisane i u „stvarnom svetu“, nego samo uspavane u svojim krevetima, ili je li moguće da je nekome san da bude vozač trolejbusa, konobar u kantri-klubu ili prodavac u šoping-centru, te kako je Frenk u simulaciju doveo živi bend i Ditu fon Tiz da izvodi striptiz u džinovskoj čaši martinija - i slična pitanja baš bodu oči.
Još gore od toga: ono što je do tada funkcionisalo kao adut filma u prikrivanju njegovih nedostataka, što u smislu „kastinga“ (nije tu samo problem plastični „lutak“ Hari Stajls koji ne zna da glumi, nego i Kris Pajn zarobljen sa slabo napisanim likom koju mu pritom ne stoji), što u smislu rada sa glumcima (Olivija Vajld deluje nezainteresovano za to oslanjajući se samo na svoje prisustvo u „najmesnatijoj“ epizodnoj ulozi), izvrće se na svoju suprotnost i postaje „spojler“ i problem sam po sebi.
Materijalni elementi scene, kostima i rekvizite naprosto deluju suviše muzejski neupotrebljeno, a postojana gluma Florens Pju u sigurnom, samouverenom izrazu, takođe ne pripada tom fiktivnom svetu. Naime, i Elis (i samo ime je „spojler“, savršeno ide uz „iza ogledala“) i Pju imaju i demonstriraju suviše integriteta da bi se u tu „The Stepford Wives“ fantaziju uklopile, na stranu što su im i lepota i način na koje istu nose mnogo bliže današnjem vremenu nego onom portretiranom.
Na kraju, eto, mnogo buke ni oko čega, odnosno oko nečega što je od samog početka bilo i ostalo ćorak. Da su Olivija Vajld i Kejti Silberman na autorskim pozicijama ikada pokazivale potencijal za velika dela, onda bi moglo da se tvrdi da je ovo šteta. Ovako je ,,Don’t Worry Darling“ zapravo šamar realnosti njihovom talentu, izduvavanje jednog balona napumpanog egom i sasvim logičan sled događaja. Šteta je jedino za Florens Pju, čiji je talenat bio zarobljen u ovom promašaju.