kritika objavljena na XXZ
2022.
scenario i režija: Jordan Peele
uloge: Daniel Kaluuya, Keke Palmer, Brandon Perea, Michael Wincott, Steven Yeun
„Elevated” horor u kojem se mešaju žanrovske, artističke, psihološke i društveno-političke ambicije postao je svojevrsni standard u savremenoj kinematografiji (pre svega američkoj), a Jordan Peele, nekadašnji televizijski komičar i satiričar, njegov možda i najprominentniji autor. Peele je s rediteljskim prvencem Get Out! (2017) napravio priličnu senzaciju i na kino-blagajnama i u sezoni nagrada, osvojivši pritom Oscara za najbolji originalni scenario, uz nominacije za režiju i najbolji film. Reč je tu bila o miksu satire, socijalne drame i horora na temu rasnih odnosa u Americi, a pristup žanru je bio unekoliko postmoderan, s obiljem referenci na klasike. Usledio je još ambiciozniji Us (2019), u kojem su u fokusu klasni odnosi, a horor je spojen sa neprijatnim „home invasion” trilerom, misterijom i spekulativnom fikcijom, uz reference na horor i scince fiction klasike kao što su Close Encounters of the Third Kind i Invasion of the Body Snatchers. Plasman filma kod publike i kritike je bio više nego dobar, ali su uspesi u sezoni nagrada izostali, verovatno zbog ne baš najsrećnijeg tajminga distribucije u rano proleće.
Bilo kako bilo, pred nama je treći uradak čiju režiju potpisuje Peele i nemoguće je ne primetiti neke od trendova u njegovoj karijeri, poetici, pa i autorskoj politici koji se nastavljaju. Budžet se podigao, sa njime i umetničke ambicije, a na planu teme i sadržaja imamo više motiva koji su više filozofski i vanvremenski, nego što su (dnevno)politički. Za sada je film finansijski opravdao „svrhu svog postojanja” dupliravši uloženi budžet, dok su kritike možda i najmanje unisone do sada, ali svejedno sa nagnućem ka pozitivnima.
Peele svoj film otvara citatom iz Biblije (Nahum, 3:6) o bacanju prljavštine i činjenju prizora od nekoga, što daje naslutiti da će se autor dalje baviti društvom spektakla i eksploatacije. Na taj mlin vodu tera i uvodna scena sa televizijskog seta negde iz 90-ih u kojem mužjak šimpanze uznemiren pucanjem balona divlja i rastura, smirivši se jedino kada ugleda prestrašenog dečaka-glumca. Jasno nam je da je uvodni citat poenta koju će Peele podvući još nekoliko puta tokom filma, a scena funkcioniše kao nekakva „čehovljevska puška” ili „teaser” kojem ćemo se takođe kasnije vraćati.
Fokus se odatle seli u vreme sadašnje, i živote brata i sestre O.J.-a (Kaluuya) i Em (Palmer) Haywood, dresere životinja (pre svega konja) i naslednike uhodanog biznisa svoga oca Otisa, koji je iznenada poginuo tako što ga je iznenada pogodio novčić koji je pao s velike visine, a pre toga je poslovao s Hollywoodom i televizijom baveći se konjima i drugim životinjama na setovima. Otis je imao i dobru priču kako je njegov predak bio prvi čovek na pokretnoj slici, onaj čuveni jahač s dela Plate 626 Eadwearda Muybridgea, čime se poentira o tome kako su crnci na filmu sistematski brisani iz filmske istorije, a tu priču je preuzela i Em, koja ima više talenta za spektakl od svog striktno profesionalnog brata. U Hollywoodu je, naravno, prezentacija važnija od suštine, glumci su hijerarhijski više postavljeni od stručnog osoblja, pa ne čudi da O.J.-u posao loše ide.
Stoga on delove svog ranča i svoje konje polako prodaje (bivšem) glumcu Rickyju „Jupeu” Parku (Steven Yeun), istom onom klincu koji je preživeo majmunsko divljanje iz prve scene, sada odraslom. Njegova ideja je da tu otvori turističku atrakciju, zabavni park na temu Hollywoodskih westerna. Oko Rickyjevog, kao i oko ranča Haywoodovih, međutim, počinju da se dešavaju čudne stvari: nestaje struje čak i u baterijskim uređajima, nestaju i životinje i objekti, a objekti i ostaci životinja se kasnije vraćaju u formi „oluja đubreta” s neba.
Jednom kada Ricky, njegova žena, konji i svi posetioci ranča bivaju usisani, Haywoodovi kupuju kamere da otkriju šta se dešava. Prodavac i instalater opreme iz radnje, Angel (Perea), ima teoriju kako iza svega stoje vanzemaljci čiji se NLO skriva iza jednog nepomičnog oblaka. O.J, međutim, ima nadograđenu teoriju kako nije u pitanju brod, već živi organizam koji se ponaša poput teritorijalne divlje životinje koju je lako razdražiti, a nemoguće pripitomiti. Zbog toga angažuje hollywoodskog snimatelja Antlersa Holsta (Wincott) da mu pomogne...
Peele, dakle, pokušava da više nepovezanih, ponekad čak udaljenih tema, poveže svojom pričom u jedan narativ. On je to radio i ranije, a sa Nope je novina ta da su teme nekako međusobno udaljenije, filozofskije u slobodnoj formi, pa i univerzalnije, pa se autor više poziva na žanrovski okvir nego li na svoj misaoni tok. Novina je i struktura podele na poglavlja kojom se imitira roman, što je takođe jedan od načina povezivanja tema i propeliranje priče. Međutim, ni to izgleda nije dovoljno, imajući u vidu širok izbor tema i brojnost tačaka ulaza, pa se ekspozicija filma razvlači na preko pola filma, što otvara probleme i sa tempom i sa ritmom, pa kulminacija, jednom kad do nje napokon i dođe, ostaje nekako ispod očekivanja.
Nešto iskupljenja je, međutim, moguće dobiti na čisto izvedbenom nivou, delom i zbog pouzdane glume nevelike, ali zato pažljivo odabrane glumačke postave. U tom smislu, Peeleov scenario se pokazao kao funkcionalan u polaganom razvijanju likova, čime se glumcima prilično olakšava posao. Takođe, novina analogne fotografije na 65mm koju potpisuje Hoyte Van Hoytema (radio na filmovima Christophera Nolana) je svakako dobrodošla, posebno u kombinaciji sa širokim formatom slike i „western” pejzažima. Ali čini se da Peele svejedno pokazuje manje inspiracije za režiju, budući da „set piece” scene i sekvence nužne za horor, scince fiction, pa i triler, čak i kad ih ima, nisu na nivou onoga što je Peele demonstrirao svojim ranijim filmovima.
Bilo kako bilo, Nope deluje kao korak unazad za autora čiji je rukopis bio zanimljiv ma koliko mu filmovi bili nesavršeni (možda upravo i zbog toga), zapravo kao nešto složeno pomalo na silu, kao kada autor želi nešto poručiti, a ni sam nije siguran šta tačno. Opet, i takav je dovoljno intrigantan i otvoren za tumačenja i učitavanja, te podatan za analizu u smislu toga koliko vlastita intuicija koju Peele sluša može da ga prevari. Možda se u svemu tome ipak krije jedna lekcija o tome da je ponekad manje – više.