kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Čed Stahelski i Dejvid Lič privukli su dosta pažnje zajedničkim režijskim prvencem ,,John Wick“ (2015). Prvo zbog profesionalnog porekla, oni su kaskaderi, koordinatori i koreografi akcije (najpoznatiji po radu na ,,Matrix“ serijalu sestara Vačovski), a retko se dešava da se iz te profesije avanzuje u režisersku. Drugi razlog je to što je ,,John Wick“ uspeo da pogodi mešavinu između bazičnosti zapleta i razvoja likova s jedne strane, sa kompleksnom i vrlo stilizovanom izgradnjom sveta sa druge - i vratolomnom akcijom s treće.
Njih dvojica u međuvremenu su se kreativno razišli, tako da je Stahelski nastavio da sa manjim ili većim uspehom razvijao ,,John Wick“ franšizu, a Lič je krenuo s različitim projektima. Od pseudoretro špijunske akcije ,,Atomic Blonde“ (2017) sa Šarliz Teron u glavnoj ulozi, pa do uključivanja u franšize s Marvelovim ,,Deadpool 2“ (režirao ga 2018) i ,,Fast and Furious Presents: Hobbs & Shaw“ (2019). Magiju prve režiserske kolaboracije, međutim, nijedan od njih dvojice nije samostalno ponovio.
Najnoviji film Dejvida Liča, ,,Bullet Train“, svakako odaje utisak da je tako nešto bio režiserov cilj, premda u nekom drugom i drugačijem ključu gangsterskih akcionih komedija. Doduše, nemojte dozvoliti da vas zavara zvučna festivalska premijera kojoj smo prisustvovali na Pjaci Grande u Lokarnu, budući da je film već zaigrao u bioskopima u Londonu, Parizu, Berlinu i Los Anđelesu, a da su pretpremijere organizovane čak i u bioskopskim lancima u našem regionu.
Premijera je zapravo upriličena u čast jednog od glumaca iz zvezdane postave filma, Aronu Tejloru Džonsonu koji svakako ne spada u „najzvezdanije“ glumce, premda je ostvario par desetina dosta različitih filmskih uloga. Neke od njih bile su i u zvučnim ili komercijalno uspešnim filmovima poput s jedne strane ,,Nocturnal Animals“ (2016) Toma Forda, ili ,,Kick-Ass“ (2010) Metjua Vona sa druge. Opet, uprkos svečanosti atmosfere i dužini Tejlor-Džonsonovog govora punog pseudofilozofskih eskapada garniranih silnim zahvaljivanjem, nešto je neodrađeno mirisalo na kompromise u pokušaju da se izbegne haos i osećaj nedostatnosti za otvaranje jubilarnog 75. izdanja festivala.
Lokarno je oduvek bio festival pun iznenađenja i spreman na razne riskantne poteze, ponekad u komercijalnom smeru, ponekad u onom umetničkom, a ponekad negde između, ali čini se da sa filmom kao što je ,,Bullet Train“ nisu pogodili metu. Prvo, zbog same činjenice da film ulazi u globalnu bioskopsku distribuciju koliko sutradan po premijeri (u distribuciji podgoričkog bioskopa Cineplexx od prethodne sedmice). Drugo, ceremonija otvaranja festivala i dodele nagrade s pratećim govorancijama zbog koje kasni projekcija svakako će smanjiti užitak u filmu koji traje preko dva sata. I treće, ,,Bullet Train“ je daleko od dobrog filma.
Premisa uzeta iz izvorne knjige Kotara Isake čak je vrlo zanimljiva: mnoštvo plaćenih ubica, karijernih kriminalaca i sličnih koloritnih likova nađe se na naslovnom superbrzom vozu između dve japanske prestonice, nove - Tokija i stare - Kjota. Mi, naravno, očekujemo da će doći do rokanja između njih po nekom već osnovu (kofer s novcem je uvek dobra motivacija i zbog toga sasvim pouzdan „mekgefin“). A činjenica da oni pripadaju različitim organizacijama (japanske jakuze, ruska mafija, meksički karteli, misteriozne američke organizacije, privatni izvršioci koji rade za ko zna koga, ludi naučnici, trovači, kineske trijade i ko sve ne) garantuje ludu zabavu u stilu, recimo, velikog hita ,,Snatch“ (2000) Gaja Ričija na čiji se stil Lič najviše vezuje.
Cilj našeg protagoniste, Bubamare (Bred Pit) kojeg, čini se, prati neverovatna (ne)sreća, upravo je taj kofer. U koferu se, pak, nalazi novac misterioznog ruskog psihopate Bele Smrti (Majkl Šenon u kameo-ulozi). A u voz su ga, zajedno s psihopatinim spašenim sinom, zaštekala dvojica specijalaca pod kodnim imenima Limun (Brajan Tajri Henri) koji svet vidi kroz likove i odnose među njima u dečijoj animiranoj seriji ,,Thomas the Tank Engine“, i u svetu odraslih nešto funkcionalniji Mandarina (dobitnik Zlatnog leoparda za doprinos filmskoj umetnosti i slavljenik večeri, Tejlor-Džonson).
Jakuze, Stari (Hirojuki Sanada) i njegov sin Kimura (Endrju Kodži), pak, pokušavaju da se osvete za pokušaj ubistva njihovog sina, odnosno unuka i traže osobu koja je to pokušala. Ta osoba može biti Princ (Džoi King), devojka maskirana u naivnu srednjoškolku, ali sa izraženim psihopatskim i manipulativnim sklonostima. U priču ulaze i Vuk (Benito A. Martinez Okasio), meksički ubica, kao i Stršljen (Zazi Bits u još jednom od kamea u filmu), trovačica. Sve njih povezuju isprepletani incidenti u kojima su ginuli njihovi supružnici, drugi članovi porodice i prijatelji.
Takva konstrukcija podrazumeva određene digresije koje je na papiru, bilo u knjizi ili u stripu, dosta lakše izvesti nego na filmu jer to podrazumeva „fleš-bek“ momente na drugim lokacijama i u drugim vizuelnim ključevima, čime se pomalo gubi prednost osnovne lokacije filma – brzog voza.
To, opet, dovodi do utiska o filmu koji prevladava, a reč je o inflaciji apsolutno svega: likova, njihovih motivacija, zapetljavanja odnosa, stila, akcije, na kraju i haosa, pa film postaje naporan i zamoran, te naročito teško pratljiv u svim tim brzim i kusim logičkim preskocima.
Čini se da Lič i scenarista Zak Olkevic pokušavaju da nas zbune, misleći da će nas time zabaviti. Donekle to i funkcioniše, u rapidnim dijaloškim prepucavanjima i u koreografiranim akcionim scenama tučnjave i pucnjave ispresecanim komičnim intervencijama.
Akcija je svakako Ličov adut, a ovde je prilično raznolika, kako u vozu (što je uspeh za sebe) tako i van njega, ali kada voz prvo metaforički, a onda i bukvalno iskoči iz šina, onda i ona postaje ekscesna. Gluma donekle spasava stvar, pre svega kad se vidi da su svi uključeni poprilično nonšalantni i da se zapravo dobro zezaju, ali ostaje nekakav utisak da smo sve njih ili barem većinu gledali i u boljim izdanjima.
,,Bullet Train“ je pritom natrpan i u smislu referenci, uticaja, elemenata zapleta i obrata iz drugih filmova, pa se zbog toga doima i kao prilično neoriginalan film koji pokušava da podvali originalnost ili makar nekakvu duhovitu referentnost. Osnova je svakako poetika Gaja Ričija, začinjena sa ponešto Tarantina (dominiraju oba toma filma ,,Kill Bill“, „japanizam“ u smislu akcionih filmova iz prvog i povišeni emocionalni registri iz drugog). Ali, i sa svim zamislivim filmovima koji se dešavaju u vozu od ,,Runaway Train“ (Andrej Končalovski, 1985) preko ,,Narrow Margin“ (Piter Hajams, 1990) do ,,Train to Busan“ (Jeon Sang-ho, 2016). Na kraju, ma koliko na početku bio atraktivan zbog sve te gužve, film na kraju postaje odveć haotičan, ekscesan i inflatoran, pa time uspeva da izmori gledaoca, a svaki pokušaj da se utisak popravi se u toj inflaciji i tom haosu gubi.