2014.
režija: Justin Benson, Aaron Moorhead
scenario: Justin Benson
uloge: Lou Taylor Pucci, Nadia Hilker, Francesco Carnelutti
Čak i da vas je zaobišao “hype” koji se oko Springa podigao, pa čak i da ste na film naleteli slučajno, da niste čak ni otvorili IMDB, pogledali popis žanrova kojima film pripada, niti proverili filmografiju njegovih autora, od samog početka će vam biti jasno da je Spring jedan vrlo atipičan horor. Nemoguće je tačno ubosti zašto i kako, ali celokupna atmosfera je jednostavno takva, gusta i zloslutna. Autorski tandem Benson-Moorhead na tom polju pokazuje zavidnu veštinu, ali i strpljenje koje retko koji autor horora ima. Spring je, naime, film slutnje i cima, neizvesnosti, tripa, krivih tragova i mutnih kadrova nasuprot festivalu “in your face” užasa na šta se horor kao žanr prečesto oslanja.
To nam je jasno čim upoznamo našeg protagonistu Evana (Pucci) kojem u prvoj sceni majka umire na rukama. Ona je terminalno bolesna, pa smrt nije nikakvo iznenađenje, ali daje nam perspektivu Evana, opuštenog blejača čiji se život nikamo ne kreće. Pod uticajem majčine smrti Evan upada u kafansku tuču i premlati iskusnog šibadžiju, pritom frajera duplo većeg od sebe. Prvi krivi trag je tu: pomislićemo da je Evanov “frenzy” osnova za horor. Nije, to je bio samo običan nalet adrenalina i ispoljavanje nagomilane agresije. Bežeći od osvete dotičnog siledžije, ali i od policije, Evan će uhvatiti prvi avion za bilo gde van zemlje i završiti u Italiji.
Najpre je u Rimu, gde vreme provodi u društvu dvojice prostodušnih, nepristojnih, ali nekako simpatičnih Britanaca, a onda s njima odlazi na pitoreskni i nešto manje turistički jug zemlje. Tek tamo upoznaje Louise (Hilker), lokalnu devojku, delom simpatičnu hipsterku, a delom formiranu “femme fatale” koja krije mnogo više od onoga što pokazuje. I tu film kreće paralelno na dva koloseka. Jedan je na tragu Richarda Linklatera i njegovih Beforefilmova ili recimo nešto skorijeg Copenhagena, gde se dvoje mladih, simpatičnih i intelektualnih ljudi upoznaju kroz razgovor i šetnju po više nego impresivnim lokacijama. Drugi je dat, rekoh već, kao nagoveštaj u fenomenalnim mutnim kadrovima, a tiče se tajne koju Louise sakriva. Prvo se čini da je njen rezervisan stav samo zdravorazumski odmak, deo jednog potpuno prirodnog čudaštva, dok polako i postepeno ne shvatimo da je ona zapravo natprirodna pojava. Ona ima ljudski mozak i razum, ali se bez svoje kontrole pretvara u monstruma.
Autori se vrlo vešto igraju sa tragovima. Louise će reći da studira genetiku i njen stan će biti prepun knjiga o fenomenima evolucije, što će dobiti pun smisao tek kada nam se ona pokaže u svom ne baš ljudskom obliku. Znakovito je i njihovo upoznavanje i jedan bezvezni pokušaj humora koji Evan ispali kada mu Louise kaže da ne ide na sastanke (kretenske li konstrukcije, kad nema reči za “dating” u našem jeziku). On će je pitati je li zbog toga što je prostitutka. Loš štos koji bi inače odudarao u filmu će se ponoviti kada Louise u krizi naleti na američkog turistu koji će joj iz vedra neba, nimalo suptilon, ponuditi novac za seks. Evan i taj bilmez jesu različiti, ali su opet na neki način slični i to je svakako komentar na fenomen američkih turista u Evropi. Nije ni loš štos o pozadinskim pričama, Louise će za Evanovu reći da je podseća na Batmana na početku njihovog upoznavanja, on će za njenu, negde pred kraj, reći da mu liči na Harrija Pottera. Ovaj dašak pop-kulture je svakako osvežavajući jer se pojavljuje u inače teškim scenama.
Springje ipak u svom najboljem izdanju kada umesto komentara na opštepoznate fenomene imamo dvoje protagonista, njihovu priču i njihov odnos. Oni su simpatični i realistični, studiozno napisani i sjajno odglumljeni. Njihova bliskost deluje stvarno i moguće, prepreke koje ih sputavaju jesu ogromne, ali su samo poligon za filozofsku raspravu. Pametno koncipiran, inteligentan, inovativan i opušten kakav je, Spring je primer odličnog filma koji zaslužuje svaku preporuku kako ljubiteljima horora (jer zaista unosi nešto novo u žanr), tako i ljubiteljima nezavisnih i art filmova.