kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Primarno pisac i scenarista, poznat po saradnjama s Denijem Bojlom na filmovima ,,The Beach“ iz 2000. (kao autor izvornog romana), te ,,28 Days Later“ (2002) i ,,Sunshine“ iz 2007. (za koje je napisao scenarije), Aleks Garland u međuvremenu se promovisao u jedno od režiserskih imena koje pobuđuje pažnju.
Njegov režijski prvenac, ,,Ex Machina“ (2014), dočekan je s hvalospevima kritike i odobravanjem publike, Oskarom za efekte i nominacijom za isti za originalni scenario. U pitanju je bila naučno-fantastična drama koja je pokušala odgovoriti na večno filozofsko pitanje „sanjaju li androidi električne ovce“. Odnosno, u kojoj meri je čovekolika mašina (ovde robotica u interpretaciji Ališe Vikander kojoj je to lansiralo glumačku karijeru), obilato se koristeći citatima klasika žanra, ali i određenim narativnim poštapalicama.
Ipak, bio je to vrlo dobar film, od Akademije, dela kritike i dela publike izvikan za remek-delo, koji je plenio sjajnom ekonomikom scenarija i istančanim osećajem za vizuelni stil. Ako je s prvencem pogodio u centar mete, sa drugim filmom to nije bio slučaj.
,,Annihilation“ (2018) je bio Garlandov pokušaj adaptacije romana Džefa Vandermera iz njegove ,,Southern Reach“ trilogije, a koja pripada pokretu koji se zove „New Weird“, koji je nastao iz „Weird Fictiona“ s dodatnim akcentom na logiku i uverljivost mehanizama, po kojima se stvari odvijaju u temeljno čudnim, izmišljenim svetovima. Film je loše prošao na testnoj projekciji, pa je promptno „uvaljen“ Netfliksu, skoro bez ikakve bioskopske distribucije, što je šteta jer je makar bio toliko vizuelno impresivan da je zaslužio veliko platno. Problem je, pak, bila njegova kriptičnost i eluzivnost, čini se fingirana, koja je uspela zbuniti i najtreniranije među gledaocima.
Ono što je bitno za oba filma je Garlandov osećaj za vizuelizaciju, kao i perfektan rad sa glumcima, a naročito sa glumicama. Ako u tu jednačinu dodamo glumicu sa trenutno najintrigantnijim kasting-izborima, Džesi Bakli, te činjenicu da se Garland sa svoje pozicije prvi put ne bavi SF-om nego hororom (kojem kao scenarista nije nesklon), očekivanja se dižu u nebesa za njegov treći film ,,Men“ koji je premijerno prikazan u Kanu, a nama je pod lupu došao i preko internetskih servisa i na festivalu u Karlovim Varima.
,,Men“ prati Harper, ženu s traumom iz bliske prošlosti, koja se povlači duboko u provinciju, u iznajmljenu staru vilu radi osame i potencijalnog izlečenja. Dok u fleš-bek scenama otkrivamo prirodu njene traume, od muževljevog (Papa Eseidu) samoubistva, pa do odnosa između njih dvoje koji pre toga nije bio idiličan i u kojem je Herper bila žrtva, u sadašnjem trenurku počinju da se oko nje roje neobične stvari. Prvo je prati manijak, onda je policajac ignoriše, onda je ministrant vređa, a sveštenik zasipa krivicom, da bi se na kraju protiv nje okrenuo i njen na prvi pogled simpatičan najmodavac. Svi ti muškarci, međutim, imaju isto, čini nam se gazdino, lice... Njih sve igra Rori Kinir.
,,Men“ je vizuelno impresivan film u jednakoj meri kao i Garlandovi prethodni, oslanjajući se na navodno idilične krajolike i sugerišući stravu i izopačenost koja se ispod te površine skriva. U tome svemu su pojedini kadrovi, posebno oni duži i neprekinuti, posebno dojmljivi, dok montaža uspeva da gura priču dalje čak i kad bi se scenario više koncentrisao na razvoj unutrašnjeg sveta likova nego li na pričanje priče.
Glumački se film isto sasvim solidno drži. Džesi Bakli je standardno dobra, čak i kada ima posla s tipskim likom žene-patnice koja će kasnije braniti svoj integritet. Herojski posao, međutim, obavio je Rori Kinir sa višestrukom ulogom koja se ponekad približava afektiranju i karikiraturama, ali Kinir sve to drži pod kontrolom prilazeći različitim likovima na različite načine, ali bez tikova.
Problem sa filmom, međutim, njegova je sama suština: „metafora“ patrijarhata u njemu toliko je slabo skrivena do te mere da je tu teško uopšte govoriti o nekoj metafori. Garland, međutim, želi da istakne poentu ali to čini kao da udara čekićem u glavu, pritom zanemarujući ono najvažnije – priču i pričanje iste, kao da nije pisac i iskusni scenarista. Tema je svakako važna, ali je Garlandov pristup jednostavno pogrešan, rubno parodičan i prožet nepoznavanjem materije, pa je stoga kontraproduktivan. Ako tome dodamo i kraj koji deluje preuzeto iz nekog drugog filma, razvučeno bez razloga i nakalemljeno u ovaj, dođe nam da se opet zapitamo.
Tako se pitamo je li nas Aleks Garland vara od samog početka jer zapravo nema šta da kaže, niti razmišljao kako bi to rekao, ili je, pak, reč o tome da mu se nekoliko posrećilo da zvuči mudro, pa takav utisak sada pokušava da na silu održi. U postavljanu situacije, Garland još ispada vickast i kreativan, dok mu poentiranje ne ide, ma koliko se trudio. U svakom slučaju, ,,Men“ je poprilino razočaranje i jedan zapravo nepotreban film.