kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Čak i kada užas dolazi od demona, vampira, vukodlaka, zombija i veštica, njegova suština uglavnom nije u njihovoj natprirodnosti i onostranosti, nego u implikacijama koja ta bića povlače, a sa kojima možemo da se povežemo na nekom realnom, opipljivom nivou. Stvarni užas uvek je užasniji od onog nestvarnog i preteranog.
Ultimativni užas za klince rođene u Americi od kraja pedesetih do dana današnjih, a posebno do ranih sedamdesetih, bio je i ostao serijski otimač, zlostavljač i ubica. To ne treba da čudi, budući da se baš sedamdesete uzimaju za „zlatno doba“ serijskih ubica, između ostalih i onih čije su akcije bile usmerene prema deci. Ali užas tu samo kulminira, ne počinje i ne prestaje. Klinci tog doba su bili suočeni s nasiljem i na drugim mestima, u kući, u školi, na ulici, od strane roditelja, rođaka, vršnjaka, baraba, kriminalaca ili manijaka.
U tom svetu obitava najnoviji film Skota Deriksona, ,,The Black Phone“ čija je radnja smeštena u severno predgrađe Denvera krajem sedamdesetih u kojem se prestrašeni, povučeni klinac Fini (Mejson Tejms) susreće s maskiranim otimačem (Itan Hok), koji seje strah po kraju. Upravo na tom mestu imamo prvu od neočekivanih stvari – „kasting“ Itana Hoka, poznatog po ulogama dobrih, finih i pristojnih ljudi, u ulozi ne samo negativca, nego monstruoznog zločinca.
Taj izbor se može do ranije Hokove saradne s Deriksonom na filmu ,,Sinister“ (2012) u kojem je glumac odigrao protagonistu i potencijalnu žrtvu u zapletu koji uključuje kuću na osami i ,,super-8“ filmove koji skrivaju tajnu o misterioznom ubici. Sinister i inače, kao spoj klasičnog i „izdignutog“ horora, predstavlja odstupanje od pravolinijske putanje kojom se kretala Deriksonova autorska karijera, od početaka u „C-ligi“ (video-nastavak ,,Hellraiser: Inferno“, 2000), preko referencama pogonjenih „B-filmova“ ,,The Exorcism of Emily Rose“ (2005) i ,,The Day the Earth Stood Still“ (2008, rimejk klasika iz 1951), pa do „niske“ i, konačno, „visoke“ A-produkcije s naslovima ,,Deliver Us from Evil“ (2014) i hororičnom „marvelovštinom“ ,,Dr Strange“ (2016).
Sva je prilika da će i ,,The Black Phone“, i to samo zbog Hoka, takođe biti onaj film koji odstupa. Razlog tome je Deriksonova posvećenost detaljima vremena i mesta, kao i kreiranju guste atmosfere sveobuhvatnog i dubinskog straha. U intervjuima, režiser je ponavljao kako je zagrebao duboko u traume iz mlađih dana, a po onome što vidimo na ekranu možemo zaključiti da se ovde možda i najviše otvorio.
Film počinje montažnom sekvencom uobičajenih slika iz života američke klinčadije iz predgrađa sedamdesetih, sa sve lizanjem vodenastih sladoleda, vožnjama biciklom i utakmicama bejzbolske „male lige“. Na jednoj takvoj utakmici, dok neki od roditelja i vršnjaka glasno navijaju, upoznajemo i našeg Fina. On je bacač kojem treba još jedna lopta da izbaci buduću lokalnu sportsku zvezdu, udarača Brusa, iz igre, ali ovaj ipak uspeva da udari lopticu i pogodi „houmran“. Crni kombi u nekom od zadnjih planova i priča o Otimaču, pak, daju naslutiti da će radnja skrenuti prema mračnijim vodama.
Otimač još uvek nije na listi prioriteta koji Finiju zagorčavaju život. U školi su to nasilnici od kojig ga može odbraniti njegov drugar i šibadžija Robert, a kod kuće je to njegov otac alkoholičar Terens (Džeremi Dejvis) koji njega i njegovu sestru Gven (Medlin Makgrou) mlati za svaku sitnicu. Dok se pomirljivi Fin trudi da kod kuće zaštiti svoju buntovnu sestru, ona to pokušava da za njega učini u školi.
Odjeci Otimačevih nedela isprva se čine relativno dalekima, ali polako počinju da odzvanaju bliže kući, kada prvo nestane Brus, pa onda i Robert. Za pretpostaviti je da je Fini sledeći na redu, što se i dešava. Otimač ga presreće na ulici, koristi „mađioničarski trik“ za distrakciju, trpa ga u kombi i odvodi u podrum u kojem su jedan visoko postavljeni prozor, dušek na podu, mali toalet i – naslovni crni telefon koji navodno ne radi.
Preko tog telefona Fini prima pozive od drugih Otimačevih žrtava koje s njime dele iskustva i objašnjavaju mu pravila igre „nevaljalog dečaka“ koju Otimač, maskiran različitim maskama ili šminkom, s njime igra. U spoljnom svetu, međutim, traje potraga za Finijem i ostalim nestalim dečacima koju vodi dvojac poštenih, ali ne sasvim bistrih policajaca, ali i Gven koja je zapravo medijum u razvoju i čije su vizije jake, ali ne baš precizne.
Sama priča je tu zapravo najslabija karika i deluje kao kompilacija različitih elemenata iz proze Stivena Kinga, što i ne treba da čudi budući da je u pitanju adaptacija kratke priče „kraljevog“ sina Džoa Hila. U svom scenariju su, pak, Derikson i njegov kolega K. Robert Kargil na taj osnovni „kostur“ dodali takođe „kingovske“ elemente podzapleta, poput sestrine vidovitosti, otimačevog glupavog brata i pozadinskih priča drugih otetih dečaka, dok su Otimaču promenili hobi od klovna u mađioničara, verovatno kako bi se makar u pokušaju udaljili od asocijacija na Kingov ,,IT“ i Penivajza koje, doduše, citiraju balonima i Gveninom žutom kabanicom u jednoj značajnoj sceni.
Međutim, i pozadinske priče tih „kartonskih“ klinaca i način na koji ih Derikson halucinatornim projekcijama ubacuje u tkivo filma, daleko su od originalnih, što se može reći i za „kingovsku“ poentu o tome da „kad se male ruke slože“ znate već kako ide dalje.
Ipak, ta druga polovina filma se svejedno drži iznad vode zbog solidno izgrađenog odnosa između otimača i njegove žrtve i ekspresivnog nadigravanja odraslog i dečijeg glumca u čemu je ključan upravo Itan Hok sa svojim sposobnostima transformacije i izgradnje sasvim ljudskih podtonova u monstruoznoj manifestaciji. Vrhunski dizajn maske i efekti šminke dodatno popravljaju utisak.
Film, međutim, najviše blista na onom realnom delu izvan podruma. Sumorni, blatnjavi tonovi u fotografiji Breta Jutkievica ne samo da simuliraju neveseo ton filma, već verno „skidaju“ stil sedamdesetih. Sve to je dodatno pojačano vernim detaljima perioda (bicikli sa banana-sicevima!) i referencama kako na onovremene filmske hitove, poput ,,The Texas Chainsaw Massacre“ (Tobi Huper, 1974) i ,,Enter the Dragon“ (Robert Klaus, 1973) koji se spominju, tako i na one starije (horori koji se prikazuju na televiziji), ali i na one novije (,,The Silence of the Lambs“ Džonatan Dem, 1991) odakle se preuzima dramaturško rešenje za jedan kasniji obrt.
Sa ,,The Black Phone“ Derikson uspeva u osnovnoj nameri da čak i onaj obični, svakodnevni svet prikaže kao nasilan, negostoljubiv i strašan. I on je zaista takav u njegovoj viziji, čak i kad se oduzmu telefoni za razgovor s mrtvima ili kada serijski ubica skine svoju masku.