kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Moram da priznam da sam u teoretskom sukobu Bena Stilera i Adama Sendlera bio na strani prvog.
Zašto, kada su oni praktično kao braća, makar što se tiče načina na koji grade karijere, uglavnom se fokusirajući na „tajpkast“ uloge na granici simulacije mentalnih poremećaja u komedijama „ćoravog“ tipa?
U krajnjoj liniji, tu foru sa braćom najbolje je uočio Noa Baumbah, dajući im uloge braće-luzera i rivala, i to u ozbiljnijem, dramsko-komičnom registru u filmu ,,The Meyerowitz Stories“ (2017).
Između njih su ipak postojale i finese u pristupu likovima, a kod Stilera se ipak osećala doza ironije i odmaka prema tim tipskim ulogama koje je igrao za honorare kada bi dobio priliku da se pozabavi malo ozbiljnijim komičarskim materijalom. Za to ne treba ići dalje od njegovog ,,Tropic Thunder“ (2008) da bi bilo posve jasno o čemu se tu radi.
Sendler je, pak, u principu ostajao zarobljeniji u tim tipskim ulogama, iako je i pokušavao da te okove pokida, makar sa ,,Punch-Drunk Love“ (Pol Tomas Anderson, 2002). Fakat je, međutim, da je on bolje iskoristio priliku za skok u dramski modus operandi koju mu je Baumbah pružio, pa je usledilo iznenađenje za najširu publiku u vidu njegove uloge kod braće Safdi u ,,Uncut Gems“ (2019).
Posle te uloge, čini se, više ništa neće biti isto za Sendlera, čak i kada bude primoran da se vraća kreveljenju za honorare. On je, naime, otkrio da je glumac, a ne samo komičar, iako mu gluma kao takva zapravo nije toliko predstavljala problem, koliko mu je problem bio „tajpkast“ i zabijanje u određene tipove uloga. I kao komičar, Sendler nije bez potencijala (premda, doduše, to na filmu nije baš često mogao da pokaže), a za to treba proveriti neke njegove ranije „stend-apove“. Kada, konačno, u taj miks glumačkog i komičarskog umeća dodamo i njegovu ljubav prema košarci, dobićemo ,,Hustle“, film u Sendlerovoj produkciji, a u režiji Džeremaje Zagara koji nam se upravo ukazao na Netfliksu.
Sećate li se one prispodobe o konju koji ima hiljadu mana, od kojih su neke čak krupne, ali je ipak dobar konj jer se na drugu stranu kantara mogu staviti i vrline? Takav će konj odneti prevagu nad onim koji ima samo jednu manu, doduše krucijalnu – tu da je loš. E, pa, Hustle je takav konj, odnosno film.
Prva rečenica koju čujemo u filmu glasi „Ćao, Lepi, kako je?“, dok Sendler u pratnji srpskog vodiča ide kroz vlažni podrum da pogleda novu košarkašku nadu, nekog Jovanovića kojeg igra niko drugi do NBA centra iz Dalas Meveriksa Bobija Marjanovića. Sendler, naime, igra košarkaškog skauta Stenlija Šugermana koji radi za NBA tim Filadelfija 76ers, i čiji je posao da iskopava talente po evropskim ligama. Jovanović i njegovi srpski ortaci mu, naravno, muljaju nešto, ali šta drugo možemo očekivati od „filmskih“ Srba?
Počeli smo, dakle, s jednim stereotipom i jednim lažnjakom. Štos sa stereotipima je taj da su u natpolovičnom broju slučajeva tačni (uostalom, da postoji savez za to „tante za kukuriku“ bi bio nacionalni sport u brojnim balkanskim državama), a lažnjak – taj da se glavni lik preziva Šugerman – ovde čak i ima smisla: on je sad taj koji traži.
Elem, Stenli je na pragu da uspe u životu, makar da osigura poziciju pomoćnog trenera i da se „skine“ sa stalnih putovanja po vremenskim razlikama, spavanja po hotelima i žderanja loše hrane, pa da može nešto vremena da provede i sa porodicom, ženom Terezom (Kvin Latifa) i kćerkom Aleks (Džordan Hal). Gazda kluba Reks Merik (Robert Dival) ga gotivi, gazdina kćerka Ket (Hajdi Gardner) poštuje njegovu ekspertizu, ali ga gazdin sin (Ben Foster) baš i ne „zarezuje“. A pride, ima i ideju da bi s klubom pokušao da igra „manibol“, odnosno da se u donošenju odluka oslanja isključivo na statistiku.
Kada gazda Reks umre, sin preuzima klub, a Stenli pada u nemilost, odnosno vraća se na staru poziciju skauta jer je junoša očito zeznuo nešto s dovođenjem perspektivnog, ali sebičnog Nemca Hasa. Stenlijev zadatak je da iskopa „kariku koja nedostaje“, što mu i uspeva na neočekivanom mestu, na basket-terenu u Španiji.
Mladić se zove Bo Kruz (Huanćo Ernangomes, NBA košarkaš, trenutno u timu Juta Džez), inače je građevinac i samohrani otac koji košarku „u sistemu“ nije igrao godinama, ali poseduje sve potrebne fizičke i poneki od psihičkih kvaliteta. U klubu nisu oduševljeni tako divljim izborom, pa novi gazda rešava da Stenliju i Bou postavi nogu u vidu mladog provokatora Kermita Viltsa (još jedna NBA zvezda, Entoni Edvards iz Minesote, na glumačkom zadatku) koji uspeva da dekoncentriše Boa na treningu-audiciji.
Ipak, Stenli je uveren u svoj uspeh toliko da je spreman da napusti sistem, uzme mladog i temperamentnog Španca pod svoj krov i lično preuzme njegov trening, kako bi ga spremio za test amatera pred draft. Šta mislite, gledaoci sa iskustvom, hoće li u tome uspeti i hoće li na putu dotle doći do još nekih peripetija?
Prvi od nedostataka koje ,,Hustle“ pokazuje je apsolutno evidentan manjak originalnosti: za svaki segment filma može se naći parnjak u nekom starijem i, na prvi pogled, boljem filmu. Tako imamo i ,,Trouble With the Curve“ (Robert Lorenc, 2012) i ,,Up in the Air“ (Džejson Rejtman, 2009), ponešto tragova iz ,,Jerry Maguirre“ (Kameron Krou, 1996), a o ,,Rocky“ serijalu i ,,Creed“ (Rajan Kugler, 2015) da i ne govorimo, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog silnih citata u montažnim sekvencama treninga pred zoru.
Nije naročito nov štos ni to da košarkaši igraju po filmovima, od onih bedastoća s najvišim NBA košarkašem svih vremena, Georgijem Murešanom, pa do igrano-animirane varijante oba ,,Space Jam“ filma. (Kao bonus, glavni producent filma, uz Sendlera je Lebron Džejms, a silni aktivni i bivši košarkaši igraju uloge u rasponu od kameo-pojavljivanja do onih integralnih za priču.) Drugi nedostatak, pak, preti da postane krucijalan, a to je nepoznavanje ili, bolje rečeno, negiranje poznavanja okruženja. Samu mehaniku pojedinog sporta film ne mora da poznaje niti da poštuje, premda poznavanje i poštovanje daje na autentičnosti.
Kulturu koja taj sport okružuje, načine na koji se poslovi vode i kako stvari funkcionišu u medijskoj prezentaciji tog sporta, međutim, film mora da pogodi. Upravo bajkovitost koju propoveda ,,Hustle“ (od trnja do zvezda, odnosno od basket-terena direktno u NBA, iako bi takav igrač mogao da se nada nekim Harlem Globtrotersima u najboljem slučaju, dok za NBA ipak treba igrati u Realu, Po Ortezu, Partizanu ili makar Megi) na nekoliko mesta preti da potopi film. Ali ga angažman svih uključenih i pozivanje na neke druge sportske drame čiju smo bajkovitost tolerisali, tu spasavaju.
Režija Džeremaje Zagara, rođenog u Filadelfiji i verovatno fana Siksersa, iznimno je inteligentna, posebno u onim čisto košarkaškim scenama u kojima odstupa od dogme sportskog prenosa, postavlja kameru na manje pozicija i snima iz blizine, tako da ,,Hustle“ podseća na košarkašku verziju Skorsezeovog ,,Raging Bull“ (1980). U tome demonstrira i sjajnu sinergiju s direktorom fotografije Zakom Maliganom čije snimanje na tri različite RED kamere rezultira unikatnom, toplo-zrnastom slikom na tragu „lažnih sedamdesetihih“ (eto još jedne posvete ,,Rocky“ počecima) u kojoj čak ni umetnuti snimci iz drona i sa mobilnog telefona ne štrče previše.
I glumački je skoro sve na mestu. Ben Foster jedini ostaje neiskorišćen u punoj meri, Kvin Latifa igra ulogu koja joj dobro stoji, a Robert Dival ima koloritnu počasnu epizodu. Vrlo dobro se snalaze i košarkaši, sadašnji i bivši, od Kenija Smita, sada TV voditelja, koji igra Leona, Stenlijevu „vezu“ s prvom ligom NBA-ja, preko Entonija Edvardsa koji potencira drskost, pa do Huanća Ernangomeza koji ima nezahvalan zadatak da njegov lik bude talentovaniji košarkaš nego on sam, ali koji ima prirodan glumački talenat da to izvede bez po muke.
A Sendler kao zvezda filma? On je odličan jer pruža celog sebe, od ljubavi prema košarci, preko dramskih dubina do komičarskog tajminga i kalibracije koliko daleko s nekim štosem treba da ide. Čak uspeva da isfura neke od svojih manirizama, recimo da isfura fizički hendikep (ovde je to ruka u gipsu) i da lagano sugeriše da je jadnik koji će nam se smiliti. Ali kao vezivno tkivo, on ,,Hustle“ drži na okupu, uvek iznad vode i sasvim blizu nivoa dobrog filma.