kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Hrvatska kinematografija doista kuburi s domaćom publikom sa kojom, čini se, ne može nikako naći zajednički jezik.
Suviše lako bi bilo sve svesti na aroganciju filmske kritike i „establišmenta“ koji forsira hermetičke festivalske drame, ili, pak, na utisak da hrvatska publika „puše na hladno“ kada je reč o domaćem filmu, poučena iskustvima iz devedesetih i ranih 2000-ih godina.
Ponekad je, ipak, i malo do autorske (ne)spretnosti, malih budžeta, nesrećno vođenog marketinga ili, pak, provala loše sreće kada je reč o distribuciji.
A kada se slučajno, poput crnog labuda koji ruši generalizacije, desi hit, obično dolazi iz komičnog registra. Od poslednjeg takvog slučaja, filma ,,Svećenikova djeca“ (2013) Vinka Brešana prošla je skoro decenija. Istovremeno, filmovi iz drugih bivših jugoslovenskih republika, Srbije i Bosne i Hercegovine, neretko uspevaju dostići status filmskog hita, što govori o tome da hrvatska publika nije nužno alergična na jezik(e) koje razume skoro kao maternji.
Kao i brojni pokušaji da se trend preokrene pre njega, i film ,,Divljaci“, dugometražni igrani prvenac Darija Lonjaka (nekoliko kratkih žanrovskih igranih filmova i dokumentaraca „televizijskog” formata), obećava nam nešto novo. Ovog puta, to je punokrvna akciona komedija namenjena pre svega širokoj publici. Tome u prilog govori i agresivna reklamna kampanja, kako po medijima (režiser, scenaristi i glumci su se „rastrčali” da daju intervjue), tako i po društvenim mrežama. Ali i interesantna distributerska odluka da film paralelno krene i po regionalnim bioskopima.
Dok ne sačekamo zvanične brojke kao potvrdu, možemo se osloniti samo na paušalne utiske koji nisu baš najpovoljniji: projekcija po multipleksima nema previše, jedna ili dve dnevno u proseku, a ni one nisu dupke pune. Što je šteta, jer su ,,Divljaci“ film koji jedino u takvom ambijentu funkcioniše u potpunosti.
Dakle: leto je 2018. godine, i „Hrvatska je u dobrom ritmu“, kako iz „off-a“ kaže sportski komentator Drago Ćosić. Mandžukić je upravo postigao pobedonosni gol protiv Engleza u polufinalu Svetskog prvenstva i Hrvatska je ušla u finale, gde je čeka Francuska...
Negde usred ličke „nigdine“, cestom juri golf ,,dvojka“. Zaustavlja se na benzinskoj pumpi, iz nje izlaze bivši robijaš mutne prošlosti Zolja (Alen Liverić) i njegov prijatelj Jasmin (Branko Janković) kome na čelu piše da je budala. U autu ih, sav nervozan, čeka vozač Mali (Borko Perić). Akcija je, naravno, pljačka, a cilj je ukrasti dovoljno love od pazara da bi mogli da stignu na mundijalsko finale u Moskvu. Pljačka, logično, polazi po zlu, slučajni prolaznik policajac prepoznaje Jasmina i daje se za njima u poteru, pa oni moraju da beže u šumu, tamo ostave auto i da preko reke pređu u Bosnu.
Nevolje i peripetije tu tek počinju. Kamion u koji se uvale kao slepi putnici završava u kampu za obuku terorista, pa nakon još jedne potere, Zolja i Jasmin završavaju u zarobljeništvu. Dok Jasmin uspe da sačuva golu kožu po cenu da im se pridruži za „specijalnu akciju“, Zolja čeka svoju sudbinu, i to pred kamerama u maniru Jutjub videa Islamske Države. Zapovednik kampa je Arapin Turab (Slavko Sobin skriven iza očito lažne brade), dok kao glavni ideolog služi hodža Enver (Dejan Aćimović). A među „stanovnicima“ kampa ima i fanatika, ali i očajnika, kao što je to invalid Halid, pa i jedna „nevesta“ (Maja Jurić) skrivena iza hidžaba. Mogu li se naši momci izvući?
Početak filma jeste furiozan, ali se u njemu još uvek osećaju klišei i „štake“ odomaćene u hrvatskoj i regionalnoj kinematografiji, poput preteranog oslanjanja na komediju situacije i naravi radi ubiranja lakih poena kod publike. To znači da su likovi zasnovani vrlo jednostavno, čak i plošno, te da su prisutni od početka do kraja u nekoj svojoj „datosti“.
Zolja je mešavina kriminalca i komandosa koji govori taman onoliko koliko treba i čini se da zna šta radi (Liverić se pokazuje kao pouzdan „akcioni heroj“ hrvatskog filma). Jasmin je budala, ponekad kukavica, ponekad oportunista, ali zapravo nije loš lik i zna da bude pravi „jaran“ kada zatreba (Janković možda ima i najnezahvalniju ulogu u filmu jer mora da balansira na rubu karikature, a ponekad odlazi i preko)... Dok je Mali permanentno uplašen (Perić i inače često igra te kukavno-komične tipove). I negativci – teroristi, osim nekoliko časnih izuzetaka (koji svejedno ne iskaču mnogo iz okvira klišea), zapravo funkcionišu kao grupni karakter, i to često karikaturalan.
Srećom, i to insistiranje na komediji, osim ispada prema seksualnom i toaletnom humoru, ponekad naleti na poneku zgodnu referencu, citat ili omaž (rasprave o temperaturi ruske vagine neodoljivo podsećaju na ,,Šejtanov ratnik“ (Stevan Filipović, 2006), a ispresecani su prilično vešto koreografiranim i režiranim akcionim scenama potere u automobilima i pešice. Najvažnije od svega, trio scenarista uglavnom uspeva da se suzdrži od rafalnog ispaljivanja neizgrađenih štoseva, odnosno da izbegnu inflaciju i devalvaciju istih.
„Divljaci“ dosta profitiraju od smirivanja u drugoj polovini, kada se u mešavinu komedije i akcije ubacuje i psihološki triler, pa i politička drama koja studira odnose snaga unutar kampa.
To otkriva i kompozitno poreklo scenarija i više „ruku“ kroz koje je on prošao, ali te razlike su, srećom, dovoljno vešto izglađene.
Na sve to, finalna trećina i obračun u kampu i tunelima oko njega deluje pomalo nemotivisano i nakalemljeno (ima takvih skretanja i ranije u filmu). Ali Lonjak tu vrlo vešto koristi „jugoslovensku mitologiju“ o bazi ,,Željava“ i uspeva da ubaci nekoliko momenata subverzije (Titova bista, zarđala vojna tehnika, ostala jugo-komunistička memorabilija). A „treš“-izraz koristi kao vrlo zgodno vezivno tkivo da film nikada ne shvatimo sasvim ozbiljno, a da nastavimo da ga gledamo s interesovanjem.
To je, ipak, poduhvat svoje vrste, imajući u vidu da ,,Divljaci“ nose i nemalu dozu kontroverze i provokacije hranjene pre svega potpunim odsustvom političke korektnosti. Ovaj hrvatski film ipak Bosni i Hercegovini (uglavnom) ne pristupa s visoka i iz kultur-rasističke vizure, implicirajući da je ta zemlja poligon za uzgoj džihadista - već iz one čisto žanrovske i filmofilske, referirajući se tu na sijaset akcionih filmova, od onih B-kategorije, pa do ranih radova Voltera Hila. Potvrdu za to ćemo dobiti i u formi Emira Hadžihafizbegovića, glumca koji ima specifičnu težinu u regionalnim okvirima, a čiji se lik pojavljuje pomalo kao „deus ex machina“.
Na kraju, ,,Divljaci“ su film koji možda ne može srušiti predrasude o regionalnoj kinematografiji i koji možda nije ni tako revolucionaran kakvim pokušava da se predstavi. Ali je makar nepretenciozan, zabavan film rađen za publiku, sa relativno skromnim budžetom, ali zato s puno entuzijazma, solidnih ideja, talenta i veštine, onako filmofilski.