kritika objavljena na XXZ
2021.
Režija: Fabrice Eboué
Scenario: Fabrice Eboué, Vincent Solignac
Uloge: Fabrice Eboué, Marina Fois, Jean-François Cayrey, Virginie Hocq, Lisa De Couto Texeira, Victor Meutelet, Stéphane Soo Mongo, Colette Sodoyez
Kako ćete u grupi ljudi prepoznati vegana? Prosto, reći će vam šta je jer neće izdržati da ostane tiho, a verovatno će vam održati i predavanje s visoke moralne pozicije o tome kako ste vi lično ubica ili makar saučesnici u ubistvu i masakru jadnih i nedužnih životinja. Svako pravilo ima i izuzetke, naravno, ali vredi spomenuti da su vegani često na meti šala mesojeda, određenim delom sasvim zasluženo. Ali šta kad se vegani fizički nađu na meti mesojeda kojima kanibalizam nije stran ili ga makar nisu svesni?
Horor-komedija koje se na ovaj ili onaj način vrte oko (nesvesnog) kanibalizma nije nedostajalo u filmskoj istoriji, još manje u „palp“ literaturi, a ponajmanje u urbanim legendama, od engleskih viktorijanskih „Penny Dreadful“ izdanja preko nemačkih legendi o Carlu Grossmanu i Karlu Denkeu koji su, svaki za sebe, navodno prodavali ljudsko meso, pa do filmskih adaptacija u različitim registrima, od kojih je verovatno najintrigantnija Delicatessen (1990) Marca Caroa i Jean-Pierrea Jeuneta. Najnoviji uradak glumca, komičara i filmskog autora Fabricea Ebouéa, Some Like IT Rare, nastavlja se na taj niz, možda s manje istaknutim dizajnom nego Delicatessen, ali zato s isukanom satiričnom oštricom.
Protagonisti filma su nesrećni bračni par, mesar Vincent (igra ga sam Eboué) i njegova smorena supruga Sophie (Fois). Posao ne ide dobro, radnja polako propada jer nije ni dovoljno ekskluzivna da privuče bogatu klijentelu, niti je Vincent toliko ne-etičan da prodaje hormonalno tretirano meso kao u supermarketima, želja među njima se ugasila, prijatelji (Cayrey i Hocq) im trljaju so na ranu svojim skorojevićkim hvalisanjem, a Sophie noći provodi gledajući „true crime“ emisije o serijskim ubicama, što je siguran znak depresije. Povrh toga, njihova radnja će se naći na meti napada militantnih veganskih aktivista.
Pravi zaplet počinje kada Vincent slučajno prepozna jednog od njih, onog kojem je tokom napada uspeo da skine masku, i kada u napadu besa pregazi na putu. Njegov plan da telo iskasapi i malo-pomalo ga se reši usled zabune propada: butka završi na stalku za šunku, a mušterije polude za novim mesom za koje Vincent smisli alternativno ime („iranska svinjetina“) i neverovatnu priču o sačuvanoj malobrojnoj pasmini svinja koja je naporima nekih farmera preživela revoluciju 1979. godine i pokolj koji je usledio. A kad tržište traži, trgovac mora da ponudi, pa Vincent i Sophie moraju da krenu u lov na svoju robu, a ni oni, naročito Sophie, nisu imuni na čari novog tipa mesa koje imaju u ponudi.
Mesarsko-veganske šale zapravo su najuspelije u filmu, možda upravo zbog toga kako su i koliko elaborirane, od toga da ipak treba naći podgojene vegane, što nije uvek najlakše, po tome da se vegani od ostalih ljudi razlikuju upravo zbog svoje dijete (i životinje koje pod normalno jedemo se hrane veganski, zar ne?) i sve u tom stilu. Naravno, pošto je reč o čvrstom žanrovskom okviru komedije, neke repeticije su neizbežne, ali one su izvedene relativno vešto da ne opterećuju ritam filma.
Do određenih problema, međutim, dolazimo kada Ebouéove komičarske ambicije skrenu na stranu šire društvene satire koja u njegovoj izvedbi postaje pomalo neukusno „širokopotezna“ i oslonjena na najopštija od opštih mesta. Autor to ipak uspeva da „ispegla“ trećim, psihološkim aspektom, u čemu je ključan razvoj dvoje protagonista. Vincent od početka do kraja ostaje u tipu „beta“-muškarca, dok Sophie odlazi u smeru psihopatije, a glumačka hemija između Ebouéa kojem leže ti pristojni, nesnađeni likovi koji se tek u nekim momentima ohrabre, i Marine Fois je na zavidnom nivou da iznese ceo film, dok Eboué s pozicije reditelja upotrebljava tuđe oprobane trikove da Some Like It Rare ni u jednom trenutku ne deluje razvučeno i dosadno. Pa bili vi vegani, vegetarijanci ili mesojedi...