kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Narodna mudrost nam kaže da krčag ide na vodu dok se ne razbije. Prevedeno na jezik biznisa, balon se pumpa dok ne pukne. A kad pukne, neretko ostavlja pustoš.
Primera balona u poslovnom svetu je mnogo, od nekretnina do akcija i obveznica, poslednje pucanje krajem prve dekade novog milenijuma nas je osudilo na nekoliko godina ekonomske krize. Sa sadašnjom inflacijom koju u priličnoj meri pumpaju rastuće cene energenata, situacija u budućnosti ne deluje nimalo ružičasto.
S tim u vezi, Holivud je pre svega poslovni entitet, pa su njegovi filmovi zapravo produkti usmereni na zaradu više nego na umetničke ili makar pripovedne kvalitete. U okviru samog Holivuda, pak, „najposlovnije“ se ponašaju superherojski filmovi. Trend koji je uspostavljen baš negde pred izbijanje ekonomske krize još je na snazi: povezivanje različitih superheroja, kako u stripovima, tako i u filmovima, u zajedničke univerzume, ako je ikako izvodljivo koherentne.
Narativno gledano, inflatorni efekat Marvelovih filmova je odavno morao da rezultira pucanjem balona, najkasnije sa završetkom superherojskog „blender“-serijala ,,Avengers“ i uništenjem dobrog dela univerzuma koji je isti implicirao. To se ipak nije dogodilo, a studio je imao nekoliko pripremljenih izlaznih strategija, od kontrolisanog „izduvavanja“, preko ideja o novim počecima negde po rubovima univerzuma, uvođenja novih univerzuma... I konačno, spajanja istih u multiverzum, što je zapravo i jedini još neko vreme održivi koncept usled svoje pseudofilozofske intrigantnosti.
Ideja je na nekom filozofskom nivou ispitana u animiranom filmu ,,Spider-Man: Into the Spiderverse“ (Piter Remzi, Bob Persiketi, Rodni Rotman, 2018), u čemu se animirana forma pokazala vrlo zahvalnom za stilsko kodiranje različitih univerzuma. Nakon toga su se u Marvelovim filmovima iz različitih univerzuma sa strane pojavljivali likovi iz onih drugih. Finale poslednje ,,Spider-Man“ trilogije je jasno naglasilo da će se upravo u tom smeru razvijati Marvelovi svetovi. A najnoviji film o Doktoru Strejndžu, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ Sema Rejmija prvi je film u kojem se problematikom bavi direktno u nečemu što smo nekada zvali Marvelovim filmskim univerzumum, a od sada ćemo je zvati Marvelovim filmskim multivezumom.
Nisu ni Spajdermen ni Doktor Strejndž bezveze izabrani kao nosioci tog novog koncepta. Prvi kao jedan od najpopularnijih Marvelovih likova koji je već doživeo mnoge ekrenizacije, čak i pre nego što se ideja o filmskom univerzumu javila u glavama studijskih direktora. Drugi, pak, kao figura od autoriteta spremna da popuni upražnjeno mesto na vrhu ili makar pri vrhu superherojske hijerarhije nakon finala ,,Avengers“ (,,Avengers: Endgame“ Entonija i Džoa Rusa, 2019).
Uvođenje Doktora Strejndža kao lika u univerzumu izvedeno je znalački, kako u njegovom „origins story“ filmu Skota Deriksona, tako i u drugim filmovima kao što su ,,Thor: Ragnarok“ (Taika Vaititi, 2017), Avengers: Infinity War (braća Ruso, 2018), kao i ,,Spider-Man: No Way Home“ (Džon Vots, 2021), izvedeno je pametno.
Kao drugi intregrativni faktor mogao bi poslužiti i režiser izabran za najnoviji film o Doktrou Strejndžu, Sem Rejmi, koji je (između ostalog) režirao i prvu ,,Spider-Man“ trilogiju, delimično oživljenu prošle godine u ,,No Way Home“. Rejmi je režiser prepoznatljivog stila u kojem se spajaju horor, akcija, spektakl i fino kontrolisani kemp iz B-filmova i nezanemarive autorske reputacije, što je trik koji ljudi iz Marvela znaju da iskoriste ne bi li podigli profil svojih filmskih proizvoda.
Krajnji rezultat, međutim, biće razočaravajući za sve u publici koji nisu Marvelovi fanatici i manijaci. Razlog tome je pre svega vođenje priče kroz scenario Majkla Voldrona (kreator prošlogodišnjeg televizijskog hita, serije ,,Loki“), usmereno pre svega na fanove i njihovo ekstenzivno znanje o Marvelovim univerzumima.
Utešno je što film ne traje predugo (sa 126 minuta spada u najkompaktnije u svojoj klasi) i što će Sem Rejmi zablistati kada za to dobije priliku u šarenim ili mračnim, a svakako vrtoglavim akcionim sekvencama, zbog čega ćemo na trenutak moći da zaboravimo da zapravo gledamo telenovelu sa obiljem akcije bazirane na kompjuterskim efektima.
Za početak, ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ tek je nominalno nastavak filma ,,Doctor Strange“ (Skot Derikson, 2016), dok je za „ulaz“ u njega poznavanje ,,Avengers“ serijala, filma ,,Spider-Man: No Way Home“ i naročito prošlogodišnje televizijske serije ,,WandaVision“. Dodatni kuriozitet je i to da sam Doktor Strejndž (Benedikt Kamberbač) svoje liderstvo mora da deli sa Amerikom Čavez (Ksočitl Gomez) čija posebna, a još uvek neosveštena sposobnost skakanja između različitih univerzuma funkcioniše kao motor još jedne od akcija spasavanja sveta i svetova. Kako od entiteta iz drugih dimenzija, tako i od povređene Vande Maksimof, odnosno Skarletne Veštice (Elizabet Olsen).
Mesto u filmu naći će i mudri Vong (Benedikt Vong), i baron Mordo (Čivetel Edžiofor, Britanac sa glavnom ulogom u aktuelnoj seriji ,,The Man Who Fell to Earth“), Strejndžov nekadašnji prijatelj, a sada neprijatelj, barem u većini svetova. Pa i Strejndžova velika ljubav Kristin Palmer (Rejčel Makadams) koja se u „našem“ svetu udaje za drugoga. Postojanje više univerzuma odnose među likovima u svakom od njih samo još više komplikuje, a opasnost čini većom.
Osnovni problem sa svime time je što je priča filma očito tranzitna, funkcionalna samo u okviru franšize, a, iako se čini zapletenom i zakomplikovanom, u svojoj suštini je zapravo banalna, oslonjena na mehanizme melodrame koji bolje funkcionišu u televizijskim nego u filmskim formatima, i za dobru meru napunjena jeftinom simbolikom (da, da, Ameriku treba stalno spasavati). Likovi i njihove motivacije ne dobijaju vremena da se razviju i prodišu, a haotična postavka multiverzuma samo dodaje na frustraciji.
To pod određeni pritisak stavlja glumce, a ovakva postavka donosi i neke olakšavajuće, ali i neke otežavajuće okolnosti. Olakšavajuća je svakako da su nam likovi većinom poznati, pa mogu funkcionisati u toj nekoj svojoj zadatosti, a otežavajuća, pak, to da im je ta funkcionalnost uglavnom i limit mogućnosti, dok za neku diverzifikaciju (koju multiverzum, je li, podrazumeva) nema prostora.
Jedini izuzetak od pravila je posve novi lik Amerike Čavez, ali i on se može svesti na koncept devojke u nevolji koju treba spasavati, a za ono što je u glumačkom smislu pokazala Ksočitl Gomez ne možemo reći da je na bilo koji način izuzetno.
Elaborirane akcione sekvence tu dolaze kao slamka spasa i u njima potpisni štosevi Sema Rejmija, kao što su vizualizacija onog mračnog i okultnog, ali i tehnička rešenja sa iskošenim uglovima i kamerom koja se kreće pravolinijski i brzo poput projektila. Rejmi svakako poseduje strahovite zanatske veštine i solidnu dozu smisla za humor da se ne bi shvatao previše ozbiljno, ali opet treba podvući da je reč pre o reditelju koji može da napravi izvanredan „set piece“, ali ne nužno o pripovedačkom geniju sposobnom da na koherentan način raspetlja nešto ovako očito veštački zapetljano.
Konačno, poređenja su možda nezahvalna, ali kada smo se već dohvatili koncepta multiverzuma, ovde moramo povući jedno. Nedavno smo imali priliku da vidimo film koji taj koncept tretira s poštovanjem i igrivošću, i gde u srži tog haosa stoji sasvim humana i životna potka. ,,Everything Everywhere All at Once“ autorskog tandema The Daniels još ostaje miljama ispred svega što su u Marvelu smislili, a ,,Doctor Strange in the Multiverse of Madness“ nije čak najbolji ni u svojoj kategoriji superherojštine.
Zapravo je tek još jedan franšizni proizvod, i to za svoju specifičnu publiku. A, sudeći prema brojkama u prvoj sedmici prikazivanja, nje ima dovoljno da Marvelovu mašineriju održi u pogonu.