2014.
režija: Christopher Nolan
scenario: Christopher Nolan, Jonathan Nolan
uloge: Matthew McConaughey, Anne Hathaway, Jessica Chastain, John Lithgow, Ellen Burstyn, Michael Caine, Casey Affleck, Matt Damon, Topher Grace, David Gyasi, Wess Bentley, David Oyelowo, Timothée Chalamet, Mackenzie Foy
Koplja se lome oko Interstellara, kao što se lome i oko njegovog autora, Christophera Nolana. Jedni će u filmu pronaći genijalnost, epičnost veću od života, dok će mu drugi očitavati pretencioznost, poziranje i petparačku filozofiju. Sve što se može reći za film, vredi i za Nolana kao autora. Film koji ga je proslavio, Memento, jedni smatraju inovativnim, dok drugi tvrde da je ceo film zapravo “gimmick”. Jedni smatraju da je Nolan sa novim Batmanima praktično izmislio novi stripovski “blockbuster”, jači u pod-tekstu nego u tekstu, namenjen ozbiljnijoj publici, a ne klincima, dok mu drugi nalaze podlu političku agendu ili očitavaju smaranje. Slične podele isplivavaju i kod Inceptiona, za mene jednog među najboljim novim filmovima, kome se može očitati preveliko petljanje sa pričom, pokazivanje tehničkih mogućnosti u narodu poznato kao kurčenje, te bespotrebno “fortune cookie” filozofiranje. Sve to postaje savršeno nebitno kada se zagrebe ispod površine filma i kada se otkrije njegov meta-nivo, na kojem Inception funkcioniše kao najbolji mogući esej o filmskoj umetnosti koji je pritom samo uvijen u formu akcionog spektakla za široku publiku.
Sve što se moglo reći za Nolanove ranije filmove, može se reći i za Interstellar. Ima u njemu i naučnog proseravanja, kako mudrovanja, tako i pojednostavljivanja i izmišljanja. Ovo potonje je možda naučno nekorektno, ali filmski sasvim legitimno. Ima tu i političke agende, ali ona ostaje samo pokazana, ne i razrađena. Ima i seratorske filozofije i brojnih (površnih) citata drugih filmova. Ima demonstracije tehničkih dometa. I u konfluksu svega toga, Interstellar na kraju nije loš, ali ni naročito dobar film.
Film počinje na Zemlji u ne tako dalekoj budućnosti. Katastrofa se nije dogodila, do nje je došlo i šteta je nepopravljiva. Paraziti napadaju biljke i one jedna za drugom odumiru, životinja više nema, ljudska populacija se proredila. Ukinuta je vojska, ukinuta je nauka, kao i obrazovanje i istraživanje, sve snage su usmerene na puko preživljavanje u prašnjavoj svakodnevici. U svrhu toga, čak je i američki svemirski program proglašen lažnim. Postavlja se pitanje otkud u tom svetu struje, nafte, automobila i kompjutera, ali Nolana to ne zanima, njegovo pravo. Nama kao gledaocima, međutim, mora biti jasno da će do proizvoljnosti dolaziti. Tako, recimo, imamo ničim izazvane i ničim opravdane “talking heads” koje nam u maniru dokumentarnog filma predstavljaju taj svet.
U tom svetu živi Cooper (McConaughey), farmer kukuruza, udovac, bivši astronaut i inženjer. Koji jednom, eto tako prateći koordinate koje njegova kćerka (Foy) dobija od “petodimenzionalnih” vanzemaljaca preko knjiga koje padaju na pod i zezalica sa gravitacijom, uspe da pronađe NASA-in štab skriven u napuštenom skladištu. Zemlja umire i osuđena je na propast, ali dobra stvar je da kod Saturna postoji crvotočina koja vodi u drugu galaksiju, gde je NASA već poslala 12 astronauta koji su pronašli 12 planeta potencijalno zanimljivih za kolonizaciju. Cooper bi zajedno sa doktoricom Brand (Hathaway), kćerkom profesora Branda (Caine), i još nekim astronautima i robotima pošao u poslednju misiju traženja pogodnog doma za Zemljane.
Ono što sledi je svemirska avantura i akcija, začinjena melodramom, filozofskim monolozima, citatima pesama i filmova i izenađujućim obratima. Posebno je zanimljiva petljancija sa relativnošću vremena tako da u nekoliko trenutaka mala Mackenzie Foy postaje Jessica Chastain, a Timothée Chalamet izrasta u Caseya Afflecka. Analogna fotografija na koju se Nolan među poslednjim autorima fura je impozantna, kao i elektronski soundtrack Hansa Zimmera. Te dve stvari puno pomažu kad film naiđe na prepreke i prezamršene petlje u priči ili kada priča i njena poruka skrenu u tešku banalnost.
Interstellarje film koji izgleda i zvuči dobro, na momente impozantno. Glumačka ekipa je brojna i zvezdana, svakako kompetentna da isfura svoje ne naročito kompleksne uloge. Matthew McConaughey je pouzdan kao i uvek, Jessica Chastain i Michael Kaine takođe. John Lithgow ima malu, ali koloritnu epizodu. Stvari ne stoje tako dobro sa Anne Hathaway čiji lik ostaje nerazrađen i pasivan, kao neka vrsta sparing-partnera za naučne, filozofske i moralne rasprave sa McConaugheyevim likom. Slično se može reći i za Caseya Afflecka, ali i Tophera Gracea, kao i ostatak astronauta, njihovi likovi naprosto nemaju dovoljno “mesa” da bi stajali samostalno, njihova jedina funkcija je vezana za druge likove u filmu. Da ne pominjem uzalud potrošenog Davida Oyelowa koji ima samo jednu scenu. Ellen Burstyn uglavnom vidimo kao “talking head”, tek kasnije dobija živog lika u jednoj sceni na kraju filma.
Kako je priča malo “all over the place”, takva je dosta često i režija. Publika dosta često pogrešno shvata Nolana, bilo u pozitivnom, bilo u negativnom smislu. On nije ni tipična hollywoodska komercijala, ali nije baš ni “Auteur”. Njega bi se najpre moglo nazvati štreberom, kako u filmskom, tako i u svakom drugom smislu i Interstellar to najbolje pokazuje. Puno toga je u parafrazama naučnih teorija, sve te crne rupe, horizonti događaja, relativnost vremena, crvotočine. Nije nepoznata činjenica da su se braća Nolan konsultovala sa brojnim fizičarima kako njihovu ideju pretočiti u naučno korektnu, a univerzalno razumljivu priču. Na tom planu, Interstellar je uspešan koliko jedan hollywoodski film može biti, znači ne sjajno, nekad na štetu jednog, nekad na štetu drugog. Kada je u pitanju filmski štreberaj, Nolan se tu mnogo više oslanja na citate. Od Close Encounters, preko Contactai Gravity do 2001: A Space Odyssey, te još nekolikih klasika SF-a, ali i filmova van tog žanra. Uspeh u tome je takođe upitan, jer se opet išlo na kompromise.
Sve u svemu, Interstellar je solidan, na momente čak i dobar film, ali je istovremeno i razočaranje. Jednostavno, od celog tog hypea koji se podigao (čemu je Nolan takođe veoma vičan), očekivanja nedvosmisleno rastu. Ovo je jedan od onih filmova koji poziraju kao da su ozbiljni i mudri, kao da imaju šta za reći. Međutim, osim čisto tehničkih aspekata, Interstellar ne donosi ništa kapitalno novo i neotkriveno. Ovo je primer preambicioznog filma. I to što nije loš i što je pratljiv je sasvim solidan uspeh. Međutim, nadali smo se da će biti više od toga. Mnogo više.