kritika objavljena na XXZ
2022.
scenario i režija: Dušan Milić
uloge: Miona Ilov, Danica Ćurčić, Slavko Štimac, Slaviša Čurović, Nikola Rakočević, Nikola-Kole Angelovski, Slađana Bukejlović
Svako ima pravo na svoje traume i strahove, individualne ili kolektivne, a i svako ima pravo da ih za potrebe svog umetničkog stvaralaštva tretira aparaturom kojom želi. Za filmskog reditelja Dušana Milića teme su na liniji nacionalne politike, bilo da je reč o mutavom anti-globalizmu (Jagoda u supermarketu), kmečavom guslanju o nacionalnoj nepravdi i nesreći (Travelator) ili slavljenje folk-kulture (Guča), a način obrade u teoriji jednostavan i žanrovski. Kod Jagode... je to bio triler talačke krize, kod Guče romantična komedija, a u slučaju Travelatora akcioni triler o likvidaciji sa pseudo-egzistencijalnim momentima.
Jasno je da Milić pokušava da se pozicionira na desnom polu srpske filmske scene, a da je tamo već poprilična gužva likova raznih profila, među kojima je Milić verovatno najveštiji iako nije nužno ni najtalentovaniji ni najelokventniji. U svom poslednjem filmu Mrak nastalom u širokoj evropskoj koprodukciji (o čemu ćemo razglabati kasnije) i premijerno prikazanom na Festu, Milić se dotiče najskuplje srpske reči i najnapuštenije nekada srpske teritorije Kosova...
Vreme radnje je negde posle marta 2004. i nemira na Kosovu koja se već u uvodnoj reči adresiraju kao pogrom. Devojčica Milica (Ilov) živi u trošnoj kući bez tekuće vode i sa strujom koje više nema nego što je ima s majkom Vukicom (Ćurčić) i dedom Milutinom (Štimac). Njeni otac i ujak su nestali u nemirima, ali još nije prošlo dovoljno vremena da bi se proglasili mrtvima. Kuća je na osami, u enklavi enklave, a noću iz mraka dopiru uznemirujući zvukovi lupanja, treskanja, zverskog režanja. Preko noći ugrožena je i njihova stoka i živina, bašta im je navodno zatrovana, pa Vukica ozbiljno razmišlja o odlasku, a Milutin hoće da ostane u svojoj kući po svaku cenu, odbija evakuaciju i žaljenjem podiže pritisak i na lokalne političare i na vojnike KFOR-a koji svakodnevno patroliraju tuda.
Za to vreme Milica ide u školu, svakodnevno se vozeći u oklopnom transporteru s italijanskim vojnicima, te svedoči o tome kako jedni za drugim njeni drugovi napuštaju svoje kuće, svoja sela i Kosovo. U školi ima važan zadatak da napiše pismo predsedniku uz obećanje da će ono najbolje i najemotivnije biti pročitano u Ujedinjenim Nacijama. Međutim, kada italijanske patrole zamene one američke, pritisak na Milicu i njene ukućane će kulminirati. Pitanje je, međutim, da li taj pritisak dolazi od stvarnih ljudi ili je posve imaginaran.
Verovatno najjače Milićevo oružje u filmu je pronalazak Mione Ilov i kasting danske glumice Danice Ćurčić koju smo nedavno imali prilike da vidimo i u Murini, i zbog njih se, naročito u srednjem delu, možemo saživeti s patnjama likova koje one igraju. Situacija je, međutim, potpuno suprotna u slučaju Slavka Štimca i lika Milutina za kojeg je usled Štimčeve širokopotezne glume manje ili više od početka jasno da je skrenuo, što takođe u priličnoj meri raskriva i centralnu „misteriju“ filma: je li pretnja stvarna ili imaginarna.
Milićeva poenta u svemu tome je da ta dilema zapravo nije ni bitna jer je strah tu i zna se ko ga je i s kojom namerom posejao, s time da se autor ustručava da „njih“ ikako drugačije imenuje osim tako bezlično. Do samog kraja i kartice teksta na ćirilici, to jest, jer bi u suprotnom bila ugrožena sredstva koja su priskrbljena iz inostranstva: Grčke, Bugarske, Italije i Danske... Vešto taktiziranje, nedostatak petlje ili pretenciozno ciljanje na filozofsku univerzalnost – prosudite sami.
Bilo kako bilo, Milić se tu oslanja na neke od obrabljenijih klišea (pismo predsedniku postaje pismo izgubljenom ocu i klizi preko ruba patetike) i zasejava barem dve stopostotne „čehovljevske puške“, praveći tako uvod za kulminaciju i opšti pičvajz sa bombama, požarima, pucnjavom u mraku i zmijama u klozetu. Kako sam naslov filma prejudicira, dosta toga se dešava u mraku i Milić taj „nedostatak slike“ puni upadljivim dizajnom zvuka. Međutim, Milić tome nije naročito dosledan, pa zato svako malo „bljesne“ da bismo videli šta se zapravo dešava, odnosno da je patnja naših likova stvarna, iako bi sa više misterije, manje osude i tehnički boljom montažom Mrak bio i efektniji i univerzalniji film.