kritika objavljena na XXZ
2022.
scenario i režija: Christos Massalas
uloge: Elsa Lekakou, Foivos Papadopoulos, Stathis Apostolou, Rafael Papad, Salim Taibi, Hristos Politis
Ako nam film na festival dolazi iz Grčke, sva je prilika da će biti, uslovno rečeno, čudan ili makar neobičan i nesvakidašnji. Možda je "weird wave" pomalo zastarela kovanica koja se vezuje uglavnom za filmove Yorgosa Lanthimosa, Athine Rachel Tsangari, Alexandrosa Avranasa, Argyrisa Papadimitropoulosa i sličnih, ali od te etikete većina grčkih filmskih stvaralaca još uvek ne beži, posebno ako se film promoviše po filmskim festivalima. Ta odrednica u slučaju filma Broadway Christosa Massalasa, prikazanog u Big Screen Competition sekciji Rotterdama, može i ne mora stajati, jer je, kao i u slučaju filmova Syllasa Tzoumerkasa, uticaj žanrovske kinematografije jako vidljiv, čak i prevalentan u odnosu na festivalski "arthouse".
Massalas, naime, dolazi iz sveta kratkog filma, a Broadway mu je dugometražni prvenac. Forma kratkog filma nameće imperativ da se svetovi stvaraju (ako se stvaraju novi) i priče pričaju na jedan ekonomičan način, izvorno jednostavan, a ne pojednostavljen. Sve kvalitete sveta iz kojeg dolazi autor vrlo efikasno prebacuje u jedan sasvim novi format, praveći prilično jedinstvenu fuziju punokrvnog film-noira, iščašenog mjuzikla, razrađene socijalne drame i gangsterskog filma od kojeg imamo atmosferu koja dovodi do očaja i konstantnu pretnju nasilja.
Pre nego što upoznamo Broadway koji nije newyorška avenija poznata po pozorištima, nego napuštena scena u Atini (možda žrtva nedavne ekonomske krize, možda, pak, neke pređašnje) u kojoj "skvotuju" umetnici, prevaranti i sitni kriminalci, upoznaćemo pozadinsku priču naše protagonistkinje Nelly (Lekakou). Ona je pobegla od toksične atmosfere kod kuće, od majke-balerine koju nije bilo briga za rođenu kći i od očuha kojeg naziva pitbulom, a koji je nerafinirani tajkun toalet-papira, da bi za život zarađivala plešući po striptiz-klubovima i fantazirajući o onom koji će je spasiti. To sve samo čujemo u rapidnoj naraciji koja bi drugde možda bila klasična "štaka", ali ovde itetako sažima trajanje filma, a njeno smeštanje uz melanholični ples je prilično uspeo režisjki i montažni štos.
Navodni spasitelj je Markos (Apostolou), čovek koji kaže da je rođen u Americi i da mu je puma koju su njegovi roditelji držali kao kućnog ljubimca odgrizla prst. On joj obećava ceo svet i vodi je u naslovni Broadway da upozna "familiju", gej-par Rudolpha i Mohammada (Papad i Taibi, redom), starog Bravara (Politis) koji je ujedno i vlasnik prostora, majmunicu Lolu i misterioznog pretučenog mladića Jonasa (Papadopoulos) koji se bori za život i za kojeg nije sigurno da će se izvući. "Familija" je zapravo menažerija koja izvodi elaboriranu džeparošku predstavu: dok neko pleše u elaboriranom maniru na ulici, drugi "perušaju" gledaoce kojima je odvučena pažnja, a sve to ide nazad u "centralu", Bravar uzima svoj deo, a ostali od toga žive.
Jonas, pak, dolazi sa svojom pričom: on je jedan od retkih koji su videli misterioznog gangstera Marabua (da, kao ptica), zbog čega mora da se krije i zbog čega mu je život u konstantnoj opasnosti, dok onaj koji ga "čuva" isto tako može i da ga "unovči". Zbog toga Jonas, jednom kada se oporavi, reši da postane Barbara i da se kao zvezda uličnog plesa krije svima pred očima. Kada, međutim, jedna "predstava" pođe po zlu, Markos zaglavi u zatvoru, a Nelly i Jonas se izvuku uz pomoć "stampeda" transrodnih žena, njih dvoje otpočinju ljubavnu vezu, a cela ekipa mora da se prilagodi novim uslovima koja, u slučaju Jonasa, podrazumeva i prostituciju. Ona ima jaku potrebu da ga spasi (baš kao što i sama traži spas), ali Markosov izlazak iz zatvora još jednom će poremetiti idilu i celu operaciju
Povrh svega, cela prva trećina filma je "spakovana" u "flashback", prožet Nellynom naracijom, što otvara jedini opipljiv problem filma: "sprintersku logiku" zbog koje je neizbežan pad najkasnije oko sredine. Za razliku od većine reditelja koji ne odole "sirenskom zovu" sprinta, Massalas uspeva da elegantno uspori, a da pritom gledalac ne izgubi interes za zaplet, te da tempo digne na kraju i "finišira" efektno. Iako su promene u tempu osetne, Massalas elegantno režira i kreće se kroz žanrove okrećući klišee u svoju korist. Ulični performansi u svrhu džeparenja postaju sve artističkiji, zajednička dinamika ekipe sve više liči na "familiju", ljubavna priča se rasplamsava, a trougao ima preteću notu. U tome se oslanja na izvrsnu glumu, ali i na fantastičan stil koji se ogleda u scenografiji Anne Georgiadou, kostimima Marli Aleiferi, uz eklektičan "soundtrack" Gabriela Yareda.
Zbog toga Broadway funkcioniše kao svet za sebe, ali je kod Massalasa on svakako deo onog "pravog" i "stvarnog" sveta. U tu svrhu, izvrsan posao rade direktor fotografije Konstantinos Koukoulios koji "hvata" geografiju Atine sa više nivoa, od uličnog do panoramskog (mansarda "skvota" je nekadašnji open-air bioskop s kojeg puca fenomenalan pogled), te montažer Yorgos Lamprinos koji više mikro-planova povezuje s makro-planom u koherentnu, te veoma dojmljivu celinu. Broadway zbog toga postaje jedan od onih filmova kojima se ima smisla nadati da će nas posetiti u predstojećoj festivalskoj sezoni. Massalas ima i šta da kaže i zna kako to da učini.