kritika objavljena na XXZ
2021.
Režija: Valdimar Jóhannsson
Scenario: Valdimar Jóhannsson, Sjón
Uloge: Noomi Rapace, Hilmir Snaer Gudhnason, Björn Hlynur Haraldsson
Za svoju veličinu, Island ima izuzetno razvijenu kinematografiju i zastupljenost na filmskim festivalima. Islandska kinematografija dosta često pati od auto-egzotizacije koja je ponekad produkt snažne folklorne tradicije, a ponekad ekonomske strategije i u nekim drugim privrednim granama, pre svega turizmu. Iako polovina stanovništva te severne ostrvske zemlje živi u glavnom gradu Rejkjaviku, radnja isladnskih filmova se uglavnom odvija na selu ili na izolovanim farmama, a skoro svaki od njih skoro pa obavezno sadrži barem po jednog najčešće ćutljivog, stoički nastrojenog depresivnog bradonju obučenog u tradicionalni džemper.
Ko je pogledao bar nekoliko islandskih filmova, primetio je taj trend novopečenog kinematografskog folklora. Upravo će predstava o folkloru gledaoca navesti na krivi trag u filmu Lamb, rediteljskom prvencu majstora specijalnih efekata na radu u Hollywoodu Valdimara Jóhannssona. Lamb je premijerno prikazan u programu Un certain regard na festivalu u Cannesu, gde je pokupio nagradu za originalnost i Pseću Palmu, a zaigrao je i u takmičarskom programu Zagreb Film Festivala.
Za početak, Lamb je atmosferična horor-drama, a tek pred kraj postaje „creature feature“. Etiketa „folklornog“ koja mu se lepi ima više veze s kinematografskim, nego s pravim folklorom, a film se zapravo više bavi odnosima među ljudima pod pritiskom unutrašnjih i vanjskih faktora, nego ovcama i naslovnim jaganjcima. Jóhannsson je, pored toga što je majstor efekata, što u filmu dolazi do izražaja na jedan fini, suptilni, krajnje ne-hollywoodski način, reditelj školovan pod mentorstvom velikih autora poput Gusa Van Santa, Carlosa Reygadasa, Apichataponga Weeresethakula i Béle Tarra pod čijim je mentorstvom bio na postdiplomskim studijama u Sarajevu i koji je potpisan kao producent filma.
Postavka za Lamb je, međutim, depresivna kao kod Larsa von Triera. María i Ingvar (Gudhnason) su par koji uglavnom u tišini živi na izolovanoj farmi ovaca. Iako uglavnom ne razgovaraju, nešto ih očito tišti, što ćemo videti kada konačno progovore i prokomentarišu zanimljivost s radija da je putovanje kroz vreme teoretski moguće. On će lakonski odgovoriti da mu je i sadašnjost u redu, dok će ona izraziti želju da se s teoretskog pređe na praktično, ne zbog budućnosti, nego zbog prošlosti. Njihov život se menja kada na njihovoj farmi na svet dođe jedno posebno jagnje.
Jóhannsson je tu posebno lukav u poigravanju s našim očekivanjima i dotično jagnje neće prikazati celo u kadru do polovine filma, već nas navodi na jedan od tragova. María i Ingvar, naime, jagnje odvajaju od majke i uvode ga u svoju kuću, što ne mora biti naročito čudno jer farmeri imaju običaj da odgajaju i othranjuju slabašne primerke koje majke napuste. Davanje imena i neke druge personifikacijske prakse (spavanje u kolevci, recimo) već stvar podižu na novi, prilično začudan nivo, ali objašnjenje za to, od toga zašto je ovčica dobila ime Ada, pa do toga zašto je drže kao bebu možemo pretpostaviti.
Stvar postaje malo kompleksnija kada se u priči pojavi i drugi bradonja, Ingvarov brat Pétur (Haraldsson) koji se vraća odnekud, sudeći po odeći iz nekakve gradske avanture, posle dužeg vremena. Njegova reakcija („WTF?“) i sjajno pozicionirani kadar koji nam Adu prikazuje u punom obimu (suviše dragocen da bi se otkrio, ali svakako majstorija od kombinacije vizuelnih i specijalnih efekata na kojoj će se film dalje „voziti) otkriva nam o čemu se tu zapravo radi, dok reditelj svoj fokus pomera na pred-istoriju trojca i na izgradnju odnosa između Ade i „strica“ Pétura. Opet, priroda ili ono natprirodno će pre ili kasnije doći po svoje...
Mnoštvo faktora, psiholoških, socijalnih i inih u odnosu između ovo troje ljudi i jednog, recimo to tako, bića, meša se u atmosferu izuzetne neprijatnosti u kojoj se ono svakodnevno i ono bizarno smenjuju. Scnario koji potpisuje pisac i pesnik Sjón (po čijem delu i scenariju majstor modernog horora Robert Eggers snima svoj najnoviji film The Northman) dosta je štedljiv na dijalozima i objašnjenjima kroz njih, ali zato obiluje detaljima koje Valdimar Jóhannsson izvrsno pakuje u jedno celovito i potentno filmsko iskustvo.
Na glumačkom planu, sinergija između globalne zvezde Noomi Rapace (čije je znanje islandsog jezika dovoljno da prevari stranca) i dvojice islandskih glumaca, Gudhnasona (101 Rejkyavik, Woman at War) i Haraldssona (serija The Borgias) funkcioniše sjajno, premda su likovi uglavnom osmišljeni prilično rudimentarno. Na tehničkom planu se, naravno, ističu izuzetno vešti efekti, ali i dizajn zvuka koji potpisuje Björn Viktorsson, dok je mutnjikava fotografija u tamnim tonovima uglavnom podrazumevana za ovakav tip filma.
Lamb možda nije lak film za gledanje i možda se čak može nazvati i predvidljivim i u smiaslu crnila koje za sobom ostavlja i u smislu pojedinih dramaturških rešenja, ali je svakako nešto za šta treba izdvojiti malo vremena i pažnje. Ako ni zbog čega drugog, a onda zbog kraja koji je jedan od najefektnijih završetaka ove godine.