kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Tokom sedmice za nama prikazan na Vienalu u sklopu festivalske turneje nakon premijere u glavnoj konkurenciji Venecije, ,,Spencer“ je drugi film čileanskog autora Pabla Laraina na engleskom jeziku - i njegov drugi „biopic“ o jakim ženama koje su se napatile kroz odnose sa okolinom i postale značajne istorijske ličnosti druge polovine 20. veka.
Za debi na engleskom jeziku i u internacionalnoj produkciji ,,Jackie“ (2016), Larain je izabrao Džeki Kenedi u trenucima na granici nervnog sloma nakon ubistva američkog predsednika Džona Kenedija i ključ „impresionističkog“, intimističkog i psihologiziranog biografskog filma. To se pokazalo kao dovoljno za tri oskarovske nominacije. Za drugi film u sličnom žanrovskom ključu, Larain je izabrao tragično nastradalu britansku princezu Dajanu koju prati u fikcionalizovanom periodu od tri dana oko Božića. Davno pre nego što je Dajana izgubila život, ali dovoljno blizu tačke pucanja odnosa između nje i porodice njenog supruga, princa Čarlsa.
Međutim, pre Džeki i Dajane, Larain je filmsku karijeru već izgradio na politički vrlo škakljivim i provokativnim temama. Samo su dva njegova filma, prvenac ,,Fuga“ (2006) i pretposlednji Ema (2019), bili uglavnom apolitični. U ranoj trilogiji koju sačinjavaju filmovi ,,Tony Manero“ (2008), ,,Post Mortem“ (2010) i ,,No“ (2012), Larain se bavio dugoročnim posledicama koje je brutalni Pinočeov režim ostavio na celokupno čileansko društvo, od daleke margine do viših klasa. Larain, međutim, ni u jednom trenutku nije šutirao lešinu tog istog režima, bivajući svestan da niti je režim radio sam, niti se pojavio iz vedra neba.
Usledila su dva filma koja možda označavaju i vrhunac Larainove karijere, a svakako su najikonoklastičniji i najdalekosežniji. ,,El Club“ (2015), samo se na površini bavio izgnanim sveštenicima-prestupnicima koji kaznu izdržavaju u krajnje lagodnim uslovima. A zapravo, implicirao je da su promene u tako okoreloj organizaciji poput Rimokatoličke crkve, koja je bila saučesnik, ako ne i organizator brojnih zločina, izvodljive jedino ako su kozmetičke, te da, krajnje cinično, služe za kontrolu štete. U drugom filmu, ,,Neruda“ (2016) koji stilom i pristupom najavljuje i ,,Jackie“ i ,,Spencer“, Larain je ispitao korene fašizma u Čileu i pre Pinočea. Ali je takođe i „probušio“ sliku o pesniku Pablu Nerudi kao apsolutnom svecu (intelektualne) levice, prikazujući ga kao gordog čoveka koji je koristio sve prednosti buržoaskog života i pritom se držao loših navika.
Ono što film ,,Neruda“ izdvaja od drugih Larainovih filmova je, pak, to da je reč o kros-žanrovskom, često meta-filmskom iskustvu, koje deluje kao mešavina poezije, avanture, drame, političkog trilera i „palp“ detektivskog romana koji je Pablo Neruda (inače ljubitelj istih) napisao da bi se poigravao sa svojim progoniteljima.
U tom smislu, za film Spencer karakteristična je drama neprijatnog porodičnog okupljanja, sa elementima psihološkog trilera, horora i priče o duhovima, te sa strateški pozicioniranim meta-momentima koji se bave suštinom igranja uloge ili različitih uloga. Naizgled jednostavno postavljen, a zapravo kompleksan i pun iskliznuća sa jave u košmar, ,,Spencer“ je film koji neće naći puno poklonika ni među okorelim fanovima „narodne“ ili, bolje rečeno, „narodske“ princeze, ali ni među poklonicima britanske krune i njenih besmislenih tradicija. Film se u suštini bavi sukobom predodžbi o životu između tradicionalistički nastrojenog klana i pojedinke željne slobode od tih okova. Naslov koji je zapravo devojačko prezime protagonistkinje je tu više nego indikativan: ona „njima“ nikada nije pripadala.
Larain, međutim, film otvara u svom potpisnom hladnom stilu, slikajući jedno prohladno, maglovito jutro negde u dubokoj britanskoj provinciji koje biva prekinuto nečim što liči na vojni manevar.
Zabitim putevima u zoru jurcaju kamioni i Land roveri Kraljevske vojske. Zaustavljaju se pred velikom rezidencijom i iz njih žurnim korakom istrčavaju vojnici koji ih istovaruju, a sanduke unose unutra. U pitanju je zaista vojni manevar, ali „specijalci“ su zapravo kuvari, a njihov „desant“ za metu ima kuhinju u kraljevskoj rezidenciji Sandringem u pokrajini Norfok. Prigoda za tako nešto su božićni praznici i „žderačka orgija“ za celu kraljevsku porodicu kao tradicija stara nekih 150 godina, u kojoj je cilj svakog pojedinca da nabaci minimum kilo i po (odnosno tri funte) telesne mase.
Na to okupljanje Dajana (Kristen Stjuart) – kasni i pritom dolazi sama u svom Poršeu, bez obezbeđenja i protokola. Zapravo, čini se da se putem čak i izgubila, a, neposrednoj kakva je po svojoj prirodi, ne pada joj teško da se zaustavi u lokalnoj gostionici i meštane upita za pravac. Najneverovatnija od svega je činjenica da se Dajana zapravo nalazi u blizini svog doma u kojem je kao plemkinja nešto nižeg reda odrasla, ali će joj strašilo obučeno u jaknu njenog pokojnog oca osvežiti sećanja.
Na okupljanju će takođe kasniti na svaki obrok, žaliti se da joj nije dobro, često odlaziti u toalet (patila je od bulimije), izbegavati susrete s familijom, na javi se plašiti oficira zaduženog za sigurnost (Timoti Spal, tiho i pristojno preteći), a u snu duha „obezglavljene kraljice“ Ane Bolen (Ejmi Menson) koji je kao neko predskazanje pohodi. Kraljevski režim će joj nametati procedure i tradicije, čak joj birati koju će haljinu uparenu s kojim nakitom nositi za koji obrok. Saveznika uglavnom neće imati ni među poslugom: stranu će joj držati samo Megi (Seli Hokins, fantastična u svojoj toplini), dok će je ostali učtivo, ali manje-više direktno terati da se povinuje tradiciji. Ali, s pozitivne strane, makar će moći da provede malo vremena sa svojom decom, koju obožava i koja nju obožavaju.
Drugi su, pak, više u strahu od medija, fotografa koji kao predatori love skandale i slike koju porodica odašlilje u pravcu javnosti (jedna od važnijih tačaka spora su zavese koje Dajana razgrće), što možemo protumačiti kao još jednu otrovnu strelicu koju Larain odašilje, budući da su Dajani upravo paparaci kasnije došli glave. Ali, režiser se više bavi time kako je princeza, davno pre nego što je izgubila život, izgubila živce, pa i razum, odbijajući da ide protiv sebe i povinuje se okoštalim strukturama. Direktnih sukoba uglavnom nema, s kraljicom Elizabetom II (Stela Gonet) koja bi u nekom drugom filmu bila naručeni negativac Dajana samo jednom ulazi u dijalošku razmenu koja čak nije ni naročito agresivna. A čak ni Čarls (Džek Farting) nije predstavljen kao skot, već kao čovek koji makar polu-zainteresovano pokušava da zaštiti suprugu, a da pritom ne povredi svoju porodicu.
Pa opet, sve je nekako jezivo. Možda je to zbog toga što se sve, na ovaj ili onaj način, dešava u Dajaninoj glavi (neki od biografa teoretišu da je imala nedijagnostifikovan granični poremećaj ličnosti) koja puca pod pritiskom, a čezne za slobodom koju teško da može definiše i za domom, odnosno sigurnim mestom, kojeg više nema. U međuvremenu, Dajana mora da igra uloge, za svakog različitu, pa one haljine služe kao vraški dobra metafora, a da se pritom u šumu svega toga ona sama gubi.
Srećom, Kristen Stjuart je ta koja se ne gubi čak i kad ulaže celu sebe u ulogu, što obično radi. Štos sa ovom partikularnom ulogom je što je zapravo ona višestruka.
Jer, imamo Dajanu „na javi“ u različitim interakcijama gde se određena izveštačenost traži, Dajanu u košmarnim snovima, Dajanu s decom koja više slute nego što znaju, a na koncu i Dajanu sa svojim mislima.
Izbor glumice možda nije onaj prvi koji bi nam intuitivno pao na pamet, što zbog manka fizičke sličnosti, što zbog različitih prirodnih akcenata, ali i Kristen Stjuart se, baš kao i princeza Dajana, kroz veći deo svoje profesionalne karijere borila protiv uloge i uloga koje su joj drugi, pre svega producentske kuće i fan-baza, nametali.
Kristen Stjuart već devet godina nije Bela Svon iz ,,Twilight“ serijala, već hrabra glumica koja bira artistički ambiciozne projekte i zahtevne uloge u njima. Njen portret Dajane nije ni najmanje imitatorski, već sinergija njenog instinkta i Larainovog vođenja.
Za imitaciju, ili bolje rečeno rekonstrukciju su, međutim, zaduženi neki drugi, poput scenografa Gaja Hendriksa Dajasa koji kraljevske i plemićke rezidencije oslikava kao naoko raskošne, a zapravo hladne, surove, čak i sa nagoveštajem memle i truleži. Takođe i kostimografkinje Džeklin Duran koja se sjajno poigrava kombinujući princezin distinktivno pastelni stil s nametnutim kreacijama, kao i celokupan maskersko-šminkerski i rekviziterski tim. To sve objektivom svojih „arriflex“ kamera hvata francuska direktorka fotografije Kler Maton (,,Portrait of a Lady on Fire“ Selin Skjame, 2019. godine), i snima na fimsku traku, gađajući i pogađajući matirane boje kasnih 80-ih i ranih 90-ih, a ikakve natruhe sjaja ostavljajući za retke scene relaksacije.
Mračnom tonu doprinosi i muzička pratnja Džonija Grinvuda na žičanim instrumentima i u toliko visokom registru da to prosto kida živce.
Radeći po scenariju Stivena Najta koji i te kako zna da napiše, pa čak i da režira remek-delo (,,Locke“, 2013) kada je inspirisan, kada mu tema leži (po pravilu odlično hvata psihološke i moralne nijanse ljudi s jakim, ne nužno i jasnim, težnjama) i kada nije prinuđen da serijski proizvodi, Larain vrlo vešto slaže kockice u jedan kompleksan, slojevit mozaik zbog čega će se ,,Spencer“ svakako naći na listama za razmatranje u sezoni nagrada.
Dva su, međutim, problema s time. Prvi je da se poređenje s filmovima ,,Neruda“ i ,,Jackie“ samo nameće, te da poslednji film u nizu u tako nečemu obično prolazi lošije jer se faktor iznenađenja potrošio. Drugi je taj da je princeza Dajana živela i umrla u svetu kojem u velikoj meri upravljaju mediji, pa se o njoj, njenom životu, stilu, aferama dosta više znalo, pretpostavljalo ili makar lagalo. Larain od samog početka nije krio da nema ambicije da se bavi dokumentovanom istinom (uz naslov ide i objašnjenje da je u pitanju filmska priča, dakle fikcija, bazirana na istinitoj tragediji), ali onda tu sa svojom pomalo pojednostavljenom vizijom Dajane kao samo i isključivo žrtve sistema, tradicije, grupe moćnih ljudi i svojih unutarnjih demona i impulsa, ispada naivan.