kritika objavljena na XXZ
2021.
scenario i režija: Terence Davies
uloge: Jack Lowden, Peter Capaldi, Jeremy Irvine, Kate Phillips, Gemma Jones, Calam Lynch, Anton Lesser, Simon Russell Beale, Ben Daniels, Julian Sands
Malo reditelja ima tako izražen autorski potpis kao Terence Davies. Njegovi kadrovi odišu izuzetnom likovnošću. Klasičnu muziku upotrebljava na jedan zanimljiv, osebujan način. Svi njegovi filmovi su smešteni u prošlost, od sredine XIX do sredine XX veka. Davies se u njima bavi ili nižim (ponekad čak najnižim) ili višim (takođe ponekad najvišim) slojevima društva, bez ikakve zamišljene sredine. Takođe za temu dosta često uzima umetnike i umetnice (naročito pesnike i pesnikinje) i njihovu sudbinu u, za njih teškim vremenima.
Daviesov najnoviji film Benediction u centar pažnje stavlja britanskog pesnika Siegfrieda Sassoona, klanicu Prvog svetskog rata kao iskustvo koje ga je oblikovalo i njegovu transformaciju od osećajnog mladića do ogorčenog starca. Film je premijerno prikazan u Torontu, a na turneji je zastao i u San Sebastianu, Londonu i Beču gde je zaigrao na Viennalu na kojem je Daviesu upriličena retrospektiva. U svakom slučaju, Benediction će sigurno ostati na festivalskoj turneji još nešto vremena, i zbog tipa filma kojem pripada, a i zbog objektivnog kvaliteta.
Sassoona (Jack Lowden, vrlo dobar) upoznajemo na londonskoj premijeri Posvećenja proleća Igora Stravinskog dok sedi u publici. Lowden čita Sassoonovu pesmu u kojoj se on sa žarom, ali i sa finom ironijom, sprda sa intelektualcima-pozerima. Godina je 1914, što znači da će sva njegova očekivanja biti sasečena u korenu ratom koji će odneti mnoge živote njegovih vršnjaka i kolega, pa i život njegovog brata. Od tada nadalje, Sassoonovo delo biće obeleženo i krivicom preživelog koja je dobro poznati psihološki mehanizam, a pod stare će se (kada ulogu preuzme Peter Capaldi) čak konvertirati na katolicizam kao religiju opsednutu krivicom i iskupljenjem.
Traktat koji će za vreme rata (dok je u činu poručnika služio po blatnim rovovima) napisati i objaviti unekoliko će razjariti njegove nadređene koji će, pak, naći kompromisno rešenje da ga pošalju u sanatorijum u Škotskoj (gde Julian Sands maestralno igra upravnika koji je vojničina više nego što je doktor), a tamo će se otkriti još jedna važna stavka Sassoonovog života – njegova seksualna orijentacija: sa još jednim pacijentom, sličnom umetničkom dušom, pesnik će se uplesti u romansu. Vremena za gay osobe nikako nisu bila povoljna, ali Sassoon se nekako uspešnije držao »ispod radara« ili su u tim turbulentnim vremenima (Veliki rat, Lude 20-te) radoznalci ipak više gledali svoje posla, a saloni koje je Sassoon posećivao su imali neka svoja pravila.
To, naravno, ne znači da se on nije nadoživljavao ljubavnih jada, uglavnom zbog pogrešnog izbora muškaraca, redom narcisoidnih, pompeznih i okrutnih, poput glumca Ivora Novella (Irvine). Šta čoveka može naterati na tako nešto? Je li i tu reč o samokažnjavanju zbog krivice preživelog? Je li kasniji brak sa Hester Gatty (u mladosti Kate Phillips, u zrelim godinama Gemma Jones) takođe deo tog mehanizma po kojem se osećajni pesnik pretvara u bezosećajnog, pasivno-agresivnog skota ubeđenog da mu svet nešto duguje.
Nije teško prepoznati dobar rukopis, kako scenaristički (posebno u trenucima kada se ispod ozbiljnog tona probije dašak humora), tako i rediteljski koji još uvek odiše pažljivom kompozicijom kadra i retkim, pažljivo iskalkulisanim pokretima kamere. Davies ubacuje i arhivski material, filmske zapise iz Prvog svetskog rata kombinovane s narativnom građom Sassoonove poezije u interpretaciji Jacka Lowdena, i to čini klasičarski, ali sa smislom i stilom. Doduše, pošto radi digitalno, čini se da nema one njegove potpisne topline i teksture i dubine kolorita kao sa starih slika.
Međutim, i taj autorski rukopis gledaoca može itekako ostaviti hladnim, što je u slučaju ovog filma čija se glavnina bavi ljubovanjem s pogrešnim osobama usled nekih autodestruktivnih impulsa, nekako i očekivano. Jednostavno rečeno, sve vreme smo, kao i sam reditelj, nekako svesni da, iako uvrede i povrede mogu itekako zaboleti, jadi jednog itekako cenjenog pesnika ipak nisu nešto najstrašnije što se ljudima tog doba događalo. Motiv rata na početku i sećanja na njega na kraju filma to nekako objašnjavaju i opravdavaju, dok gluma, scenario, režija i tehnički kvaliteti nikada nisu ni bili upitni. Ipak, Benediction je na kraju mnogo lakše poštovati nego voleti...