kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Brojanje karata je tehnički legalna, ali ipak nepoželjna aktivnost kojoj pribegavaju veštiji kockari po kazinima. U pitanju je skraćeni postupak od pamćenja karata, koji je zapravo i jedini, ako osoba koja mu pribegava nije obdarena nadljudskim moćima da zapamti redosled karata u nekoliko špilova zaredom.
Princip je takav da se umesto tačnih karata, sa sve bojama i znakovima, upamti to je li karta koja je prošla bila velika, srednja ili mala, te da se od toga načini nekakva sekvenca. Ovo je, objašnjava nam naslovni lik filma ,,The Card Counter“ Pola Šredera, vrlo korisna stvar kada igrate blek džek, iliti na našem ajnc, dok vas ne uhvate, pa zato treba biti pametan i taktičan, odnosno ulagati više kada sigurno dobijate ili manje kada ćete po svoj prilici ostati tropa. Ali i skroman i etičan, pa se povući na vreme sa dobitkom koji prolazi ispod radara kazina.
Ovo je tek jedna od kockarskih mudrosti koju će lik kojeg igra Oskar Ajzek podeliti sa nama u toku filma. Tako ćemo tako imati prilike da naučimo da se blek džek igra protiv kuće, a poker protiv saigrača za stolom, ali obe ove igre više zavise od sposobnosti i psihologije nego od čiste sreće, dok je jedina prava kocka rulet. Po naslovu, uvodnoj špici gde se imena ređaju preko zelene čoje, i fokusu na kockarske igre u prvoj polovini filma neko bi pomislio da je ,,The Card Counter“ kockarski film, ali kod Šredera stvari nikad nisu tako jednostavne. Uvek ima učitanog značenja i njegovih večnih tema ljudske prirode, iskupljenja i predestinacije, a ovde počinju upravo sa dilemom koliko je kocka kocka, a koliko je to samo primena širokog spektra znanja i veštine.
Klupko učitanih značenja ćemo najpre razmrsiti kada čujemo ime pod kojim hoda naš protagonista: Vilijam Tel, vrlo slično imenu švajcarskog nacionalnog heroja koji je, prema legendi, strelom gađao jabuku na detetovoj glavi. Pitanje koje prvo možemo postaviti je to je li legendarni Viljem Tel zaista bio vešti, hladnokrvni strelac ili je ipak pomalo bio i kockar tuđim životom. Drugo, iako mit o gađanju jabuke s glave deteta postoji u brojnim drugim germanskim i nordijskim kulturama, izbor švajcarske varijante i Viljema Tela nije nimalo slučajan. Švajcarska je domovina Šrederovih predaka. Ali i domovina kalvinizma, odnosno reformisanog protestantizma, religije čija je okosnica učenje o predestinaciji, s kojom je Šreder odrastao, koja mu je u velikoj meri „baždarila“ etički aparat i protiv koje se borio traktatima, kako u svojim ranim filmovima, tako i poslednjem, ,,First Reformed“ (2017).
O filmskom Vilijamu Telu na početku saznajemo još i to da je robijao i da je veštinu brojanja karata stekao baš u zatvoru, te da je sada na slobodi koristi da bi od nje živeo. On tako igra karte po kazinima po nekoliko sati dnevno, šest ili sedam dana u sedmici. Ali nikad ne ostaje u hotelu kazina, već spava po motelima, i nikad se ni na jednom mestu ne zadržava predugo. U njemu vlasnica „ergele“, odnosno sponzorske agencije koja obezbeđuje igračima da igraju za tuđe pare, La Linda (Tifani Hadiš) prepoznaje talenat, pa mu nudi da postanje njen igrač, što on odbija.
To će se iz korena promeniti, kada u njegov život uđe mladić po imenu Kirk (Taj Šeridan) sa kojim deli zajedničkog zlotvora iz prošlosti, majora Džona Gorda (Vilijam Defo). Vilijam je, kao i Kirkov otac Rodžer, bio vojnik stacioniran u Abu Graibu koji je provodio „ispitivanje pojačanim tehnikama“ pod supervizijom „civilnog konsultanta“ Džona Gorda. Kada je istina o mučenju zarobljenika izašla na svetlo dana. Vilijam je dospeo u zatvor, Rodžer je nečasno otpušten, pa se patio sa svojim životom dok se nije ubio, a Gordo se izvukao. Zbog toga Kirk želi da se osveti Gordu koji mu je uništio život, a Vilijam čini sve što je u njegovoj moći da ga u tome spreči. Ali želje, poput one za iskupljenjem, su jedno, a nagoni, poput onog za osvetom, sasvim drugo...
,,The Card Counter“ je film velikog formata (skoro pa filmčina) kakve se više uglavnom ne snimaju. Taj staromodni odjek nekih prošlih, verovatno i (filmski) boljih vremena odzvanja iz skoro svakog njegovog detalja, od palete zagasitih boja, preko ne naročito širokog formata slike 5:3, pa do muzike koja počinje kao nekakva mračna ambijentalna da bi kasnije dobila i vokal i psihodeličnu rok razradu, a koju potpisuju Đankarlo Vulakno i Robert Levon Bin, poznat kao osnivač grupe Black Rebel Motorycle Club. Upravo način na koji Šreder upotrebljava muziku svedoči o određenoj dozi anahronizma, pošto je čujemo kad god ne slušamo dijalog, kao da je reč o analogno snimanom filmu (nije, iako tako izgleda, zahvaljujući Arri kameri i umešnom direktoru fotografije Aleksandru Dinanu). Tako moramo muzikom pokriti brujanje projektora, ali to ne smeta jer opet imamo Šredera u kompletnom izdanju, pa ga možemo uzeti ili ostaviti.
Imamo i naratora i dnevnike i duge dnevne i noćne vožnje i stroge etičke kodekse i teške moralne dileme, ali sve je to deo jednog filmskog sveta koji se, kako vidimo, uspešno nosi i sa posve savremenim temama. A i Šreder se pokazuje kao autor spreman na neke novotarije, poput „fish eye“ objektiva u scenama noćnih mora. The Card Counter je ozbiljan kandidat za film godine.
Još jedna od stvari koju moramo pohvaliti je perfektan kasting. Zaista bi bilo teško zamisliti aktivnog glumca srednje generacije koji bi bolje od Oskara Ajzeka odigrao ulogu uravnoteženog kockara-askete. Tifani Hadiš napokon ima jednu ozbiljnu dramsku ulogu, Vilijem Defo je efektan kao i uvek, čak i sa minimalnim vremenom na ekranu koje dobija, a Taj Šeridan opet pokazuje zašto je jedan od najboljih glumaca svoje generacije.
Šeridanovo prisustvo je još značajnije kada uzmemo u obzir koga je zamenio – Šaju Le Befa čije bi pojavljivanje moglo u priličnoj meri narušiti integritet filma. Biće da su Šreder i kasting-direktorka Suzan Šopmejker imali kockarske sreće sa svojim izborom ili ipak pameti i veštine da prepoznaju dobar savet Nikolasa Kejdža koji im je predložio Šeridana za ulogu Kirka.