kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Shawn Levy
scenario: Matt Lieberman, Zak Penn
uloge: Ryan Reynolds, Jodie Comer, Taika Waititi, Lil Rel Howery, Joe Keery, Utkarsh Ambudkar, Aaron Reed, Britne Oldford, Channing Tatum
Ako će nešto dobro ispasi od uspeha filma Free Guy u bioskopima, onda je to naznaka povratka u normalu u smislu da će se bioskopski filmovi prvenstveno gledati u bioskopima, a tek kasnije na kućnim video-platformama. I to je sasvim dovoljno za jedan zabavni, porodični film koji poznatu priču priča na poznati, ponekad čak bolno poznati način, sa poznatim poentama o tome kako su (među)ljudski odnosi važniji od kapitala i kako je stvarni život bitniji od virtuelne zabave.
Naš naslovni šeprtljavi junak kojeg igra Ryan »Deadpool« Reynolds se svako jutro budi u isto vreme, svoju zlatnu ribicu Goldie uvek pozdravi na isti način, uvek obuče jednu od istih plavih košulja i jedan od istih parova pantalona u kaki-boji, ode uvek u isti kafe i tamo naruči uvek istu kafu (srednju, s kremom i dva šećera), pre nego što ode na posao blagajnika u banci. U banci se svakodnevno dešavaju pljačke, a Guy i njegov najbolji prijatelj Buddy (Howery) uvek zalegnu na pod i izbegavaju pokolj. Jedino što Guy želi je da skupi pare za novi »air« model patika i da upozna devojku koja će mu promeniti život.
Guy »živi« u igrici koja se zove Free City i deluje kao mešavina serijala GTA i Fortnite. Igrica je »multiplayer«, a Guy je klasičan NPC, generički lik koji služi da pogine, a ponekad i preživi. Pravila su takođe jasna: igrači imaju avatare i naočare za sunce na njima, ne-igrački likovi izgledaju obično i jedni se sa drugima ne mešaju, osim kad igrači upucavaju, premlaćuju, kolju ili gaze ne-igrače za šta dobijaju poene. Guyev život će se, međutim, korenito promeniti kada upozna igračicu Molotovgirl (Comer), umeša se u pljačku, igrača ubije i uzme mu naočare: on će postati automatski igrač koji skuplja poene i napreduje.
E, sad, Molotovgirl je zapravo Millie (takođe Jodie Comer), programerka koja je razvila »engine« za igricu, a koji joj je gazda kompanije Soonami, očiti negativac Antwan (reditelj Taika Waititi, koji je svakako bolji iza kamere nego ispred nje), navodno ukrao. Njen motiv za opsesivno igranje igrice je pronalaženje dokaza, za šta mora da se obrati za pomoć svom nekadašnjem partneru, stidljivom Keysu (Keery), koji, međutim, sad radi za Antwana kao jedan od administratora igrice. Međutim, činjenica da se Guy »probudio«, razvio svest i počeo da evoluira može da donese preokret, posebno ako se uzme u obzir da uskoro izlazi nastavak igrice, a da će prvi deo otići u zaborav.
Free Guy je šaren, šarmantan i zabavan film čije sastavne elemente i mehanike nije teško prepoznati: od legendarnih naslova 90-ih kao što su The Last Action Hero i Groundhog Day, pa do poznijeg, artističnijeg i društveno-kritičinijeg naslova The Truman Show, nezaobilaznog originalnog Matrixa i na kraju savremenog Ready Player One čiju estetiku najviše oponaša. Reference nisu slučajne, imajući u vidu Zaka Penna (The Last Action Hero, Ready Player One) kao deo scenarističkog dvojca, a on i Matt Lieberman u svom scenariju vrlo vešto skaču napred-nazad između »realnog« i »virtuelnog« sveta, a reditelj Shawn Levy (serijal Night at the Museum, serija Stranger Things) na vrlo igriv način održava ritam i tempo, oslanjajući se na harizmu glumaca, pre svega Ryana Reynoldsa, koji ovakve akciono-komične role može da odigra žmurećki, ali i na Jodie Comer, kojoj je Free Guy jedna od važnijih stepenica u karijeri.
To sve sjajno funkcioniše do jedne tačke, negde oko dve trećine filma, a onda poente postaju suviše blatantne, a priča i akcija u užem smislu repetitivne. Osim banalnih poenti znanih iz bukvalno svakog filma s etiketom »family friendly«, ne bi bilo loše obratiti pažnju i ponešto licemerja, uvredljivih stereotipa i tupih grešaka u dizajnu kroz koje autorski tim pokazuje da možda baš i ne »kuži materiju«. Pod stereotip možemo podvesti i to da se iza avatata kojeg igra Channing Tatum krije tipičan »geek« koji živi u majčinom podrumu. To ispada uvredljivo i licemerno budući da film u svoj material uključuje poznate ličnosti sa »gaming« scene, a pride se koristeći njima film obračunava s njihovom kulturom kao nekim mitskim zlom modernog doba.
Iako ideja od dve paralelne ljubavne priče koje na kraju tvore ljubavni trougao nije toliko loša (ima nečeg zanimljivog na nivou kibernetičke filozofije u tome da se Millie kroz Molotovgirl zaljubljuje u Guya dok u stvarnom životu Keysa drži »na ledu«), a pitanje o tome je li »oživljeni« NPC zapravo prvi samostalni životni oblik veštačke inteligencije ima gotovo teološke implikacije, greška u dizajnu se potkrada u formi njene i Keysove originalne zamisli za igricu kao »opservaciono iskustvo«. Ta hipsterska glupost, osim što govori novogovorom »bogus science« škole, zapravo ne kapira da se igrice moraju igrati da bi bile igrice, a da je gledanje za neke druge medije, od televizije od »streaming« kanala. Ono što su oni zamislili, da »igrači« gledaju likove kako njima pred očima evoluiraju, već postoji na televiziji i zove se »reality show«. Jedina razlika između ova dva iskustva je »stvarnost« ili virtualnost likova, ali princip je isti.
Ali verovatno niko neće gledati Free Guy zbog potencijalnih zrnaca mudrosti, već zbog šarene zabave kao iz igrica. I u tom smislu, Free Guy je prilično solidan film. Koji, naravno, profitira od velikog platna.