kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Nekoliko se stvari bez odlaganja mora priznati kada se radi o novozelandskoj rediteljski i festivalskoj miljenici Džejn Kempion. Prvo, ume da se proda kao velika autorka čak i kad su joj filmovi prosečni ili nešto (ali ne mnogo) iznad proseka, što je slučaj sa ,,The Power of the Dog“ koji je premijeru imao u Veneciji, gde je i nagrađen Srebrnim lavom za režiju.
Može biti da u prilog tome govori i požurena distribucija za platformu Netflix, bilo da se radi o logici jahanja na momentumu iz Venecije do sezone Oskara (ne bi bio prvi put), bilo da se radi o logici zvanoj „dok se Vlasi ne dosete“, da se diskutuje o prestižnoj nagradi toliko dok publika po inerciji ne prihvati film.
Druga stvar vezana za Džejn Kempion: izuzetno je temeljita, svaki njen kadar je promišljen u smislu kompozicije, teksture i trajanja. Glumačka podela je uvek intrigantna, a rad s glumcima joj je perfektan, pa svaki njen film deluje istovremeno i veći od života i istinitiji od istine. Tu iluziju vrlo vešto stvara i sa svojim najsvežijim radom čiji žanrovski ključ varira od vesterna, preko sporovoznog psihološkog trilera do porodične i gej drame.
Konačno, za Džejn Kempion ovo je prvi film nakon 12godina, kostimirana romansa ,,Bright Star“ datira iz 2009. godine. Novozelandska filmska umetnica nije u međuvremenu sedela skrštenih ruku, naprotiv, izbacila je seriju ,,Top of the Lake“ koja se može svrstati u vrhunce televizijske produkcije druge dekade 21. veka. Odsustvo s velikih ekrana, pak, znači da je nekome verovatno nedostajala, makar toliko da se njen film u festivalskom kontekstu očekuje s nestrpljenjem.
,,The Power of the Dog“ je smešten u Montanu 1925. godine, što je takođe jedan od zgodnih trikova. Naime, „stari svet“ u kojem se jahalo na konjima i težački radilo je na umoru, ali još nije umro, kauboje još nisu zamenili električni pastiri, a organsku ispašu koncentrati. Automobile vidimo, često po jedan u kadru i u prvom planu, ali su još pre kuriozitet i novotarija, nego statusni simbol ili neophodan komad mašinerije, makar do poslednje sekvence filma koja se odvija u obližnjem gradu. Takav svet teškog fizičkog rada, lovačkih priča i nesigurnog preživljavanja ima svoja pravila, a jedan od imperativa je svakako imperativ muškosti i muževnosti.
U takvom svetu obitavaju braća Burbank, stariji Džordž (Džesi Plemons) i mlađi Fil (Benedikt Kamberbač), nekadašnji kauboji, a sada situirani, čak bogati rančeri. Braća su sušta suprotnost jedan drugom i na fizičkom i na mentalnom planu. Džordž je pomalo debeo, osećajan i pristojan, pa deluje usporeno, na momente čak i tupavo. Fil je svakako inteligentniji, ali i siroviji, neretko i suroviji u nastupu, a kaubojština je neke vrste religija koju fura, možda čak i iz osvete nekome zbog nečega. Nad njima dvojicom kao da lebdi duh izvesnog Henrija Bronka, legendarnog kauboja i montanjera koji ih je naučio svim veštinama neophodnim za preživljavanje, a koji je Filu svakako idol.
Karakterne razlike počinju da utiču na odnos između braće kada se na putu zaustave u jednoj krčmi za kauboje na akcijama teranje stoke gde se susretnu s krčmaricom-udovicom Rouz (Kirsten Danst) i njenim sinom Piterom (Kodi Smit Mekfi, otkriće iz simpatičnog modernog vesterna ,,Slow West“ Džona Meklina iz 2015. godine). Rouz postaje predmet eksploatacije, a Piter predmet sprdnje kohorte kauboja predvođenih Filom. Ali Džordž svakako ima druge planove za njih, odnosno za nju. Ubrzo je ženi, pa se majka i sin doseljavaju na ranč Burbankovih.
I nad njima lebdi nekakav duh, verovatno duh Piterovog nikad imenovanog oca koji se ubio. Rouz je svakako tužna, čini se i izmučena žena koja nekako gura kroz život i koja se prema sinu čak i pomalo zaštitnički odnosi. Rezultat njenog odgoja, a možda i njegovih ličnih afiniteta je to da je on osetljiv, mekan, čak feminiziran (toliko da ga kauboji odmah prozovu seka-persom) i svakako više sklon školi nego li pravom mužjačkom životu u prirodi, s konjima, stokom i drugim muškarcima.
Čim se usele u kuću na ranču, Fil se okreće protiv njih, mučeći ih sa gotovo sadistički užitkom, dok se Džordž sve više bavi biznisom, a sve manje „pravim“ poslom. On svejedno ne uspeva da ih zaštiti, on to ne može ili prosto ne zna kako. Rouz se zbog toga gubi, Fil kaže da se odala piću, a Piter je na rubu pucanja.
Onda se, međutim, dešava nešto neočekivano: razvija se nekakva paralelna veza između mekanog Pitera i sirovog Fila. Piter u njemu pronalazi zamenskog oca koji će ga naučiti svim onim muškim stvarima, poput jahanja, traganja, lova, kampovanja u planini i slično, a Fil priliku da i on nekom bude mentor baš kao što je Henri Bronko bio njemu. Pitanje svih pitanja je tu je li taj odnos samo još jedna Filova manipulacija (recimo da „osvaja“ Pitera kako bi se osvetio Rouz što mu je „uzela“ brata) ili je u pitanju nešto iskreno. A, ako je nešto iskreno, šta to i iz kojih pobuda...
Naravno, nije teško „pročitati“ osnovnu potku ovog filma, odnosno osnovnu potku izvornog romana: ta prenaglašena i toksična muževnost je samo krinka za skrivenu, odnosno potisnutu homoseksualnost. Ako vam se ovakav tip zaključivanja učini kao nešto iz priručnika iz psihoanalize „for dummies“, u pravu ste, ali su se osrednji i od toga slabiji pisci poput Tomasa Sevidža po čijem je istoimenom romanu iz 1967. godine film i snimljen, svojevremeno dosta oslanjali upravo na te frojdijanske, rudimentarne, a bombastične koncepte.
Srećom, Džejn Kempion je pametnija i obrazovanija od toga (ima diplomu iz antropologije), pa je svesna da su ti dramaturški ključevi do sada već upotrebljeni, pa odnos između Pitera i Fila, kao i odnos između Fila i Bronka koliko-toliko krije misterijom do samog kraja. I to radeći na tome da motivacije obojice budu koliko-toliko slojevite i kompleksne, kao i odnosi koje oni imaju sa svojim „primarnim parnjacima“, Fil s bratom, a Piter s majkom. U tom smislu, ,,The Power of the Dog“ je film o kompleksnim, ponekad toksičnim odnosima u jednoj proširenoj, ad hok porodičnoj jedinici u uslovima relativne izolacije od društvenog života i kao takav je relativno intrigantan.
Tome doprinosi i ingeniozan kasting koji kombinuje pristupe u tipu (recimo Džesi Plemons je po pravilu igrao te pristojne, neutralne tipove uloga) sa onim kontra tipa. Teško da bi iko mogao da zamisli Kamberbača kao kaubojčinu sposobnu da u dva poteza kastrira telca, ali on nam ovde bez problema „prodaje“ takvu personu. Tome treba pridodati i trend britanskih glumaca da sa entuzijazmom igraju te sirove američke tipove, ali kod Kamberbača nema skrivanja iza ironijske distance. Kirsten Danst je odrasla na filmu i sada se ponovo traži na neki način, a uloga Rouz joj je najinteresantnija još od Fon Trirove ,,Melanholije“ (2011). A Kodi Smit-Mekfi još odrasta na ekranu i svom portfoliju dodaje još jednu ulogu na koju može biti ponosan. Tomasin Mekenzi (,,Leave No Trace“) i legendarni Kit Karadin u epizodnim ulogama su tu zapravo više deo teksture.
Kada smo već kod teksture, ,,The Power of the Dog“ je u tom smislu prilično bogat film, vizuelno i auditivno, što je još jedan dokaz temeljitosti Džejn Kempion. Fotografija Ari Vegner je atraktivna, ali ne turistička, scenografija i kostimi su detaljni, a na poziciji montažera Piter Skiberas radi izvrstan posao po pitanju ritma i pratljivosti, ali i po pitanju „rezanja“ filma na poglavlja. Džejn Kempion, inače takođe i akademska slikarka po zvanju, vrlo je vizuelni tip filmskog autora, pa to i ovde pokazuje.
Još jedna stvar koju demonstrira je i poznavanje razlika između pojedinih medija, pa prosečan tekst čita dosta inteligentnije, a od referenci na vreme radnje čini prave briljantne minijature koji gledaočev misaoni tok usmeravaju u različitim pravcima. Primera radi, kada čujemo Rouz kako pokušava da svira neku čarlston melodiju koja razbija i okruženje vesterna i dotadašnji saundtrek Džonija Grinvuda dominantno na gudačima i hornama, pomislimo kako tome tu nije mesto. Ali onda se setimo da je ipak reč o dvadesetim godinama prošlog veka i dva se zamišljena sveta iz prošlosti sjajno pretapaju.
Jedini stvarni problem filma i Džejn Kempion je što autorka film pokušava prikazati većim nego što on zapravo jeste i što sa takvim izvornikom, pričom i postavkom problema to može biti. To je jasno i iz svih vestern pejzaža i iz stalno prisutne muzike koja pokušava da inducira epičnost ,,There Will Be Blood“ (Pol Tomas Anderson, 2007). Izgleda da je Grinvud malo upao u samoreciklažu, ali to je drugi problem. ,,The Power of the Dog“ nije nikakav epski film, već mali i intiman koji pokušava da se proda kao epski. Na kraju, film je solidan, čak dobar, ali ne odličan, pa grandioznost pomalo šuplje odzvanja.