kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Olmo Omerzu
scenario: Olmo Omerzu, Petr Pycha
uloge: Miroslav Donutil, Alena Mihulová, Martin Pechlát, Vojtech Kotek, Pavla Beretová, Eliska Krenková, David Bowles
Svojim prvim, jedva dugometražnim filmom A Night Too Young (2012) slovenački reditelj s praškom diplomom i adresom Olmo Omerzu se ispostavio kao jedna od većih nada evropskog filma. Svojim prvencem je pokazao razumevanje mladosti i procesa kroz koje mladi um prolazi, a da pritom nije imao potrebu da osuđuje. Slično je ponovio i u svom sledećem filmu jednostavno nazvnanom Family Film (2015) u kojem je antropološki studirao otuđenja u okviru buržoaske familije u modernoj Srednjoj Evropi, ali je demonstrirao i sklonost ka tipskim dramaturškim i režijskim rešenjima u svrhu poentiranja i završavanja priče. Svoj najveći uspeh do sada postigao je sa dosta slobodnim (možda i previše slobodnim) filmom ceste Winter Flies (2018) sa kojim je pokupio nagradu za režiju u Karlovym Varyma, premda je to bio njegov najslabiji, najmanje ličan i najmanje »radoznao« film.
Omerzu se ove godine vratio na mesto presudno za lansiranje karijere, u Karlove Vary, sa svojim najnovijim, »najodraslijim« i prema publici najambicioznijim filmom Bird Atlas. Ova češko-slovačko-slovenačka koprodukcija je možda ostala bez nagrada u ovogodišnjoj vrlo ujednačenoj konkurenciji, ali možda je pravi teren na kojem će ovaj film pokazati svoju snagu neki lokalni bioskop, a ne festival.
Linija familije, i to one buržoaske, prisutna je i u novom Omerzuovom filmu, s time da sad u fokusu njenu »glavu«. Ivo (Donutil) je gazda na poslu toliko veliki da se može smatrati tajkunom, a pošto je život posvetio poslu, to znači da je od kuće uglavnom bio odsutan. Njemu je vreme za penziju, a sinovi Martin (Omerzuov stalni glumac Martin Pechált) i David (Kotek) samo čekaju da preuzmu posao od njega, ali on u njih nema dovoljno poverenja. Njegovo poverenje bi verovatno najlakše zaslužila kći Eva (Beretová), samo kada bi ona bila zainteresovana.
Dve stvari koincidiraju da stave priču u pogon. Jedna je očekivana: Ivo doživljava srčani udar koji će ga na neodređeno (ako se njega pita, kratko) vreme izbaciti iz stroja. Druga je već iznenađenje: neko je iz firme ispumpao ogromna sredstva putem lažnih faktura, a nakon istrage je za to osumnjičena verna sekretarica Marie (Mihulová) koja je »pod stare dane« našla relativno mlađeg dečka, ni manje ni više nego američkog vojnika stacioniranog u Afganistanu, a njihova veza na daljinu bi uskoro mogla biti krunisana zajedničkom kućom u Americi.
Sve to zvuči sumnjivo, a Ivo, logično, zahteva podrobnu istragu i zadovoljštinu, pa makar za to žrtvovao svoju vernu zaposlenicu i egzistencijalno ugrozio njenu kći Ninu (Omerzuovo otkriće Eliska Krenková koja je igrala omladinsku fatalku u Family Filmu). Za to vreme se raspadaju i firma i porodični klan, otkrivaju se neke loše zakopane tajne, a Ivo sve više gubi snagu. Ptice iz naslova, pak, služe kao hor iz kakve grčke tragedije, mada više u komičnom tonu, jer svojim cvrkutom, uredno »prevedenim« i zapisanim u formi titla, ispaljuju mudrosti i aforizme na liniji od popularne psihologije do marksističke društvene teorije.
Ambicije u pogledu kompleksne, kros-žanrovske priče ne nedostaje, a Omerzu je dovoljno vešt pripovedač da sve niti drži na okupu inteligentnom režijom, upotrebom fotografije Lukasa Milote i diktiranjem ritma i tempa kroz montažu Jane Vlckove. Omerzu je dosta dobar i u režiji glumaca, kako onih sa kojima je već radio, tako i u slučaju onih sa kojima radi po prvi put. Miroslav Donutil je pravi primer za to, karakterni glumac prisutan još od 70-ih godina prošlog veka, ovde sa sigurnošću igra u suštini tipski napisan lik sa sigurnošću i prirodnošću tako da ga bez problema oživi.
Pukotine nastupaju u detaljima. Prvi od njih je štos sa pticama kao komentatorima koji tek jednim kasnim, oštrim obratom biva opravdan, a do tada deluje kao pokušaj humora kojim se maskira teška pravednička ruka inherentna za melodramatsku notu i inače prisutnu u scenariju koji Omerzu potpisuje zajedno s Petrom Pychom s kojim je sarađivao i na svom prethodnom filmu Winter Flies. Sa druge strane, trilerski deo priče ne uspeva da zaživi onako kako to očekujemo od (bioskopskih) filmova, već ostaje na nekom utišanom, »televizijskom« nivou, pa je Bird Atlas uspeliji kao studija porodice pod pritiskom kapitalizma koji se i na vrhu piramide oseća kao i na dnu, samo dolazi iz različitog pravca.
Kada se svede račun na kraju, Bird Atlas je korektan i umereno zabavan film, dovoljno lak za gledanje i dovoljno sposoban da zadrži gledaoca. Jedino pitanje koje se postavlja bilo bi ko je taj idealni gledalac: je li on posetilac bioskopa, posetilac festivala ili neko ko na film možda ponekad nabasa na nekom televizijskom ili kućnom formatu.