kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Neko će se verovatno našaliti, pa će reći da u film koji dolazi s Balkana samo treba ubaciti med, pčele i pčelarstvo, uz ženu kao protagonistkinju, pa će biti viđen za Sandens festival i kasnije za nagrade.
Kao dokaz takve tvrdnje slobodno može ponuditi ,,Honeyland“ (Tamara Kotevska i Ljubomir Stefanov, 2019) koji je trijumfovao u dokumentarnoj konkurenciji Sandnesa i osigurao dve nominacije za Oskara (dokumentarni i strani film), a za njim i ,,Hive“ (,,Zgjoi“, Bljerta Bašoli). Uspeh koji je ,,Hive“ imao na Sandensu još je veći, istorijski, i to ne samo za kosovsku kinematografiju, već i globalno: tri glavne nagrade, za najbolji film u međunarodnoj konkurenciji, za najbolju režiju i nagrada publike.
Pa opet, reč je o dva sasvim različita filma koji imaju i sličnosti. Neke su očite, poput pomenutih pčela, pčelarstva i meda. Da bi se došlo do nekih drugih trebalo bi možda malo više ,,kopati“, kako u svetlu narativa (junakinje obeju filmova se pčelarstvom i poljoprivredom uopšte bave u svrhu preživljavanja), tako i smislu ciljane publike kojima se filmovi obraćaju (pre svega američka, ali i globalna). Sličnost se unekoliko može naći i u paraleli između dokumentarnog filma (,,Honeyland“) i igranog filma po istinitim događajima (,,Hive“), ali tu već možemo početi govoriti o suštinskim razlikama u načinu obrade teme i pričanju priče.
Nakon trijumfa na Sandensu koji se ove godine održavao samo virtuelno, ,,Hive“ („Košnica“) i njegova autorka Bljerta Bašoli sačekali su restart sezone kako bi film poslali na ,,žive“ festivale. Kosovska rediteljka s američkom diplomom učestvovala je na panelima na DokuFestu u Prizrenu posvećenim novom (ili prvom) talasu kosovske kinematografije (čija je specifičnost da okuplja uglavnom autorice mlađe i srednje generacije s prvim, eventualno drugim filmom). Film je trenutno na turneji koja uključuje tri festivala: Sarajevo, Karlove Vari i Jerusalim, sa brojnim zakazanim terminima.
U pozadini svega stoji istinita priča o jednoj od prvih posleratnih malih preduzetnica na Kosovu posle rata krajem 90-ih godina, njenim razlozima za pokretanje posla s proizvodnjom i prodajom autohtonih poljoprivrednih proizvoda i otporima sa kojima se suočavala u tim pokušajima, kako kod kuće i u selu, tako i u društvu u širem smislu. Njen put u finansijsku nezavisnost ujedno je i put žena sa Kosova prema emancipaciji i jednakosti i to se može nazvati centralnom tematskom preokupacijom celokupnog trenutnog talasa kosovskih filmova.
Junakinja filma je Fahrije (Ilka Gaši), žena iz sela Kruša koja ima status sličan udovici. Njen muž Agim je nestao 1999. godine za vreme rata, nekoliko godina pre nego što se radnja filma odvija, i ne zna se je li živ i zarobljen negde u Srbiji ili je ubijen. Kumrijin status je specifičan, ona kao i većina drugih žena iz sela povremeno prima neku pomoć od dobrotvorne organizacije, ali joj ta sredstva nisu dovoljna kako bi prehranjivala sebe i svoju decu. Živi u kući svekra Hadžija (Čun Lajči) koji je u invalidskim kolicima, ali to što živi pod njegovim krovom znači da mora da živi po njegovim pravilima, a njegova jedina pomoć sastoji se u tome da na tezgi na pijaci povremeno prodaje med koji ona skuplja.
U ruralnim krajevima Kosova je i danas tabu za ženu da radi van kuće i imanja, posebno ako ima živog muža, pa je Fahrijina pozicija izuzetno nezavidna. Jedini put preživljavanja je osamostaljenje, edukacija i pokretanje sopstvenog posla, ali za to nema podršku ni kod kuće ni u selu, a i sama nije odlučna da prihvati ponudu humanitarne organizacije da ide u večernju školu.
Fahrijino ponašanje biće obeleženo kao nemoralno, svi joj prete šta će se dogoditi ako se Agim vrati i zatekne je ,,takvu“. Ali ona ne odustaje od svog jednostavnog plana: proizvodnje i distribucije ajvara za jedan prištinski supermarket. U tu svrhu, ona istraje na tome da položi vozački ispit, kupi polovni auto i završi stručno osposobljavanje. Polako se njenom poslovnom poduhvatu pridružuju i druge žene sa sela, prvo sa određenim zazorom, onda i svesrdno.
Puno je tu elemenata sa kojima u istinitoj, a opet dramatiziranoj filmskoj priči Bljerta Bašoli žonglira, pa „Hive“ možemo gledati i kao film o plemenitom, a nužnom poslovnom poduhvatu, i kao film o ženskoj emancipaciji, i kao film koji otvoreno govori protiv patrijarhata i prevaziđenih, čak štetnih tradicija koje polovini društva zatvaraju vrata napretka. Ovo je pre svega film o borbi sa zmajevima koji, doduše, ne rigaju vatru, ali zato ispuštaju otrov i ostavljaju pustoš, istu onakvu kakvu je u Kruši za sobom ostavila srpska policija.
Priča o Fahrijinom poduhvatu i konačno uspehu je možda univerzalna, ali je kontekst patrijarhata vrlo lokalno specifičan i time ne nužno shvatljiv publici koja ne dolazi s Kosova ili Balkana. Stoga je uspeh Bljerte Bašoli još i veći, jer priču priča savršeno razumljivim jezikom i približava je globalnoj publici, pritom ništa ne ,,crta“, ne pojednostavljuje i ne objašnjava nepotrebno, zbog čega je film spakovan u krajnje ugodna 84 minuta.
Umesto toga, Bašoli pripoveda vizuelno kroz kameru iz ruke direktora fotografije Aleksa Bluma koja hvata ambijent u kombinaciji lepote i surovosti tako da ugođaj pomalo podseća i na vestern, koristi muziku (kompozitor je Žilijen Peno) da usmeri publiku u pravcu željene emocije, dok montaža Feliksa Sandrija i Enisa Saračija drži stabilan ritam filma. Rediteljka se oslanja i na funkcionalni dijalog i na glumu svog ansambla koja je zaista na solidnom nivou
Nema sumnje da je Fahrije jedan od ponajbolje napisanih filmskih likova s ovih prostora u poslednje vreme. Ona je simbol izdržljivosti, rešenosti i nepopustljivosti, čak i kada je ne razumeju, a način na koji je igra Ilka Gaši je impresivan, uz potpunu sigurnost i mirnoću, kao i mikronski preciznu mimiku u krupnim kadrovima. Ona svakako nosi veći deo tereta u glumačkom smislu, ali isto tako ume da podeli ekran i sa drugima, poput Čuna Lajčija (svekar), kao i mlade i talentovane Kaone Sulejmani koja igra njenu kći... Ali i ansamblom glumica koje je pet godina ranije otkrila Bljerta Zećiri za film ,,The Marriage“ (2017), a koje ovde igraju žene iz sela na ovaj ili onaj način povezane s Kumrije.
Manje vešt autor bi tražio personalizaciju negativca, ali Bljerta Bašoli pokazuje i svojevrsno razumevanje za nerazumevanje koje pokazuju njeni likovi. I na žene iz sela i na zavidne muškarce i na starog Hadžija možemo pre gledati kao na žrtve istog tog sistema koji pokušava da samelje Fahrije, nego kao na njegove eksponente. ,,Hive“ je izrazito prefinjeno urađen i savršeno uglađen koji jednu lokalnu priču pošteno priča globalnoj publici. Nije isključeno da o ,,Hive“ i Bljerti Bašoli bude reči i kada krene sezona nagrada.