kritika objavljena na XXZ
2021.
scenario i režija: Luana Bajrami
uloge: Flaka Latifi, Era Balaj, Urate Shabani, Andi Bajgora, Luana Bajrami
Ako smo do sada još uspeli da ne primetimo novi ili čak prvi talas kosovske kinematografije, ove godine svakako ne možemo da ga ignorišemo. Hive Blerte Basholli je na Sundanceu ostvario istorijski uspeh ne samo za kosovski film, već i za istoriju festivala kao prvi film koji je uzeo tri nagrade (za najbolji film, najbolju režiju i nagradu publike u stranoj konkurenciji). Odmah zatim, film Looking for Venera Norike Sefe nagrađen je u Rotterdamu. Talas se nastavio ovog leta i sa debitantskim autorskim ostvarenjem francusko-kosovske glumice Luane Bajrami, The Hill Where Lionesses Roar, koji je prikazan u programu Directors’ Fortnight u Cannesu, a čeka se još i dugometražni igrani debi Kaltrine Krasniqi, Vera Dreams of the Sea, koji će svoju premijeru imati u Veneciji u programu Horizons.
Iz ovog popisa može se iščitati više stvari. Prvo, da je reč o uglavnom debitantskim ostvarenjima u igranom formatu i u dugom metru. To je bio slučaj i sa ranijim filmovima poput The Marriage Blerte Zeqiri, Aga’s House Lendite Zeqiraj, Andromeda Galaxy More Raçe i Zana Antonete Kastrati. Drugo, da kosovski talas uglavnom »guraju« žene, premda im se pridružuju i muškarci u drugim formama, poput Samira Karahode čiji je kratki »docu-fiction« film Displaced prikazan u zvaničnoj kratkometražnoj konkurenciji Cannesa i Learta Rame čiji je takođe kratki film 4 Pills at Night zaigrao u Locarnu. Kada se malo istraži, pak, uviđa se da autorice i autori pripadaju različitm generacijama i »školama«, ali da se bave donekle sličnom tematikom kosovske realnosti, uglavnom pitanjima položaja drugotnih (žena, seksualnih manjina, siromašnih) u konzervativnom, ponekad surovom društvu.
Sva tri filma navedena u prvom pasusu igrala su i u Sarajevu. Specifičnost filma The Hill Where Lionesses Roar u odnosu na ostale je, pak, činjenica da je njena autorica primetno mlađa od svojih koleginica (ima samo 19 godina), te da je njeno profesionalno poreklo malo drugačije. Iako je rođena na Kosovu, ona je odrasla u Francuskoj gde je od detinjstva gradila glumačku karijeru čiji je vrhunac za sada koloritna i važna epizoda u filmu Portrait of a Lady on Fire Céline Schiamme. Utoliko su njena vizura i pristup filmskom materialu drugačiji od onih kojima pribegavaju njene koleginice.
Umesto jedne protagonistkinje, mi ih imamo tri. One su devojke iz male neimenovane varoši negde u brdima Kosova, Qe (Flaka Latifi), Li (Era Balaj) i Jeta (Urate Shabani) koje sanjaju da se presele u veliki grad, makar na studije, i time izbegnu sudbine koje su im namenjene. Qe je viđena da nasledi frizersku radnju svoje majke pod paskom oca eksplozivne naravi. Li će se zbog svoje želje za zabavom u ustajaloj atmosferi verovatno dosađivati do smrti, a Jeta je siroče bez igde ikoga koja mora da trpi maltretiranje svog ujaka. Dok čekaju rezultate prijemnog ispita, njih tri provode vreme na brdu i u jednoj napuštenoj kući, podržavaju jedna drugu verbalno i delima (koliko mogu) i maštaju o boljem životu negde »preko«.
U njihove živote ulazi simpatični delikvent Zem (Bajgora) koji postaje Liin dečko i preko kojeg se one upoznaju sa realnošću prestupničkog života, od besplatnog novca do »besplatnih« batina. Ulazi takođe i mlada devojka iz Francuske, Lena (sama Luana Bajrami), koja njihovim maštarijama suprotstavlja i realnost da tamo daleko nije bajno, posebno imigrantima, ali i svoje lične utiske o Kosovu kao zemlji gde ljudi (makar) nisu hladni. Neuspeh na prijemnim ispitima okrenuće tri devojke u pravcu jedine stvari koja im donosi beg od sudbine: sve drskijim pljačkama uz Zemovu pomoć. Ali koliko ih može samo drugarstvo i vernost jedna drugoj držati »iznad vode« dok se obruč oko njih steže?
Dve su ključne reference tu. Prva od njih odnosi se na koncept filma koji deluje kao da je adaptiran iz filma Girlhood pomenute Céline Schiamme, a koji je smešten u milje ženskih bandi ili »bandi« u imigrantskom predgrađu Pariza, gde se pripadnost određenoj grupi vidi kao pokretač buđenja i razvoja. U tom smislu, Luana Bajrami je dovoljno perceptivna da ne prebacuje taj koncept prosto u novu sredinu kosovske provincije jer su pravila igre u različitim sredinama ipak drugačija. Druga referneca bi svakako bio feministički klasik Thelma and Louise koji se, u pametno izmenjenom obliku (opet, pravila igre) može videti i u konceptu drugarstva u begu, ali i u fotografiji i lokacijama namerno biranim da liče na western.
Od standardnih elemenata kosovskog filma, pak, tu je prolongirana ekspozicija koja zauzima skoro polovinu filma i tematika položaja žena i naročito devojaka u patrijarhalnom društvu. Luana Bajrami, međutim, na Kosovo ipak gleda nekim drugim očima i malo više sa strane, pa ga »pakuje« u vrlo svetlu, suncem okupanu »Sundance indie« estetiku »dugog toplog leta«, što nije bez neke poente i još manje je oku neugodno, a to još dodatno podvlači likom napisanim za samu sebe. Tematski i estetski, kosovski filmovi se dosta često približavaju »misery porn« teritoriji, ali tu granicu, doduše, ne prelaze. Ovde toga nema u vizuelnom smislu, ali se autorica opasno približila suprotnoj strani, egzotizaciji, premda granicu nije prestupila.
U zanatskom smislu, režija Luane Bajrami je uglavnom neprimetna, bez nekog izrazitog potpisa, doduše sa nekoliko atraktivno upotrebljenih trikova po pitanju pokazivanja ili skrivanja pojedinih stvari, što i ne treba da čudi budući da je ona primarno glumica. Sa druge strane, ona dosta često okreće vodu na svoj mlin režirajući glumce i naročito mlade glumice koje su u Sarajevu nagrađene kao ansambl i tako ih gradeći i individualno i kao grupni karakter.
Na kraju krajeva, The Hill Where Lionesses Roar je film sa svojim prednostima i nedostacima, ali opet napisati scenario i režirati film u tako mladoj dobi nije nimalo lak zadatak. Rediteljski debi Luane Bajrami je sasvim solidan, iako na pojedinim mestima derivativan, a njene godine taj poduhvat čine skoro pa impresivnim.