kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
erovatno se u istoriji filmske zabave nije dogodilo, da jedan toliko objektivno loše sklepan film kao što je to bio originalni ,,Suicide Squad“ spasi matični studio (Warner) i franšizu (DCU) od potpune obliteracije od strane konkurencije (ostali veliki studio i Marvel).
Reč je bila o naknadnom komercijalnom uspehu uprkos uglavnom lošim kritikama. Istini za volju, ,,Suicide Squad“ je bio na samoubilačkoj misiji „vađenja fleka“ nakon promašaja sa „spajanjem svetova“ Betmena i Supermena, te paralelnog razrađivanja celog sinematičkog univerzuma superheroja i zlikovaca iz DC „ergele“.
Cenu je ,,Suicide Squad“ platio kao samostalan film: bio je nekoherentan, natrpan nerazrađenim (ili makar nedovoljno razrađenim) likovima i opterećen slabim negativcima i opštim mestima od njihovih planova o uništenju sveta. Usput se izgubila i osnovna ideja-vodilja o svrsi postojanja jednog takvog odreda mutanata i superzlikovaca uopšte, kao i potencijal za satiru američkog spoljno-političkog angažmana.
U svemu tome, kola su se slomila na scenaristi i režiseru Dejvidu Ajeru (scenario za ,,Training Day“, kompletno autorstvo ,,End of Watch“) koji verovatno tu nije bio mnogo kriv: ruke su mu bile vezane, želje i zadaci od studija menjali su se u hodu, a kolaju priče da mu je na kraju bio oduzet „director‘s cut“, odnosno da je došlo do izbacivanja i dosnimavanja materijala.
Pa ipak, ,,Suicide Squad“ nije bio sasvim neuspešan u smislu izgradnje univerzuma jer je, ako ništa drugo, u filmski promovisao stripovski lik Harli Kvin u interpretaciji maestralne Margo Robi. Tako nadahnuto odglumljena, Harli Kvin je skoro sama spasila film svojim „one-linerima“, ali i enigmom je li bila više seksi, duhovita ili luda. Harli Kvin je u međuvremenu dobila i svoj samostalni film ,,Birds of Prey and the Fantabulous Emancipation of One Harley Quinn“ (Keti Jan, 2020), sam po sebi dobar i kao „origins story“ i kao samostalan film i kao savremena feministička bajka za mlade generacije. Kao takva se ustoličila kao „originalni“ Džoker (otelotvorenje ludila i anarhije) nakon što je Džoker postao zaljubljeni emo (Džered Lito) u ,,Suicide Squad“ i ultimativno od društva napušteni psihički bolesnik (Hoakin Finiks) u filmu ,,Joker“ (Tod Filips, 2019).
Minimalna promena u naslovu novog filma o odredu otpisanih, ,,The Suicide Squad“, govori u prilog tome da se studio pošto-poto želi „oprati“ od bremena originala. I određenim članom poručiti da je ovo pravi, ako već ne može biti prvi film o zlikovcima na tajnoj misiji za Državu.
Pa opet, to ne znači da je novi „kormilar“ Džejms Gan počeo baš sve ispočetka: u film se vraćaju i Harli Kvin i vojničina Rik Fleg (Džoel Kinaman) i „prava“ negativka Amanda Voler (Vajola Dejvis). ,,The Suicide Squad“ je tako delom nastavak, spiritualni i hronološki (mada koncept „odreda otpisanih“ i te kako ostavlja slobodu za „ubijanje“ likova i uvođenje novih na svakoj sledećoj misiji), delom „reboot“ priče koja se otrgla kontroli, a najviše novo čitanje materijala sa iste gomile.
U osnovi, zaplet je sličan prvom delu, što u praksi znači da uvod može i da se preskoči. Voler i tim njoj potčinjenih službenika opet su sastavili odred mutanata iz redova uhvaćenih i osuđenih zločinaca za posebnu misiju i bez papirnatog traga. Po već utvrđenim pravilima: nije šteta ako na misiji poginu, ali ako se pobune, napuste misiju ili odustanu, ona može aktivirati bombu u njihovoj lobanji, a svi oni su, naravno, ucenjeni slabom tačkom koju imaju da bi uopšte pristali na misiju.
Misija ih ovog puta vodi na fiktivno ostrvo nedaleko od Argentine znakovitog imena Korto Malteze gde se upravo dogodio državni udar, a proamerički diktator je zamenjen antiamerički nastrojenim romantičnim nacionalistom, pronacistom, a možda čak i komunistom Silviom Lunom koji deluje kao politički foto-robot Huana Perona. Promena režima u ostrvskoj zemlji sama po sebi nije razlog za zabrinutost, ali ipak jeste činjenica da se na ostrvu nalazi naučno postrojenje Jutenhajm koje su podigli odbegli nacisti, a da u njemu ludi naučnik Mislilac sprovodi tajni projekat Morska zvezda koji uključuje vanzemaljce.
Zastanimo tu na trenutak da promislimo o nazivu države i potencijalnom značenju. Korto Malteze je ikonički stripovski heroj iz pera argentinskog autora Huga Prata, a po detaljima iz Pratove biografije, Korto Malteze je svakako njegov alter ego. I jedan i drugi su zapravo (bili) avanturisti i, što je još važnije, svetionici individualnih sloboda. Izbor je, dakle, skoro sigurno nameran, a kao takav može s jedne strane označavati tipičnu američku aroganciju prema svemu što kulturalno potiče iz inostranstva, ali se može čitati i kao izjava u koristi popularne (populističke) kulture, a protiv nečega što se može smatrati alternativom ili „artom“.
Nazad na priču. Voler i njen tim biraju novi odred. U njemu se, pored Harli Kvin i Flega, nalaze i specijalista za oružje i eksplozive Savant (redovan gost kod Gana, Majkl Ruker), T. D. K. (Nejtan Filion), Bumerang (Džej Kortni), Koplje (Flula Borg), Mongal (Mayling Ng), Blekgard (Pit Dejvidson) i Lasica koja je džinovska mutirana lasica koja ne govori, ali unosi strah u ekipu. Ekipa se iskrcava na plažu i upada u zasedu (reč je o izdaji) i svi osim Harli i Flega (koje zarobljavaju) ginu u prvih petnaestak minuta filma. Kakva moša!
Srećom, Amanda Voler i njeni su pripremili i rezervni tim koji se iskrcao na drugu plažu. Njega sačinjavaju plaćenik Bladsport (Idris Elba), „patriota“ Mirotvorac (bivši kečer Džon Sina) koji „ne žali život nijednog muškarca, žene ili deteta kako bi postigao mir“, Retkečer Dva (Danijela Melkior), kći originalnog Retkečera koja je sposobna da prizove i upravlja živom rekom pacova, psihotičar Polka-Dot Men (Dejvid Dastmalkian) koji je produkt neuspelih eksperimenata svoje majke... I džinovska ajkula Nanau (glas Silvestera Stalonea) čija inteligencija nije na zavidnom nivou, a super moć se sastoji od žderanja protivnika, a kad ogladni, čini se, i prijatelja.
Nakon slučajnog masakra u pobunjeničkom selu, prilikom kojeg se cinični Bladsport i uživljeni Mirotvorac takmiče „u koga je veći“ (što se opet može tumačiti kao satira američke politike „pucaj prvo, pitaj posle“), ekipa uspeva spasiti Flega i upoznati vođu pobunjenika (Elis Braga) koja ih spaja s „vezom“ koja će ih ubaciti u grad. Harli se, s druge strane, umalo udala za predsednika Lunu dok nije otkrila njegove psihoze i pogubila ga, pa ju njen doglavnik strpao u zatvor na „obradu“, odnosno mučenje. Kad se ekipa ponovo sastane, mora spasiti svet, ali se u okviru nje javljaju pukotine u smislu pogleda na svet što će biti dalje razrađivano u sledećim nastavcima.
Ono što Ajer nije uspeo u svom filmu, ili mu nisu dali, svejedno, Gan uspeva u svom. Za početak, Gan je dobio više slobode jer dolazi s pozicije „hitmejkera“ u sličnom registru: on stoji iza serijala ,,Guardians of the Galaxy“, što znači da je sada on jedini filmski autor koji je radio za obe strane Marvel-DC superherojskog duopola.
Gan, dakle, uspeva da izmeša farsu, satiru, akciju, spektakl koji počinje praktičnim efektima, a završava se CGI i komediju koja ne pogađa baš uvek (prvih nekoliko Harlinih „one-linera“ ne uliva nimalo poverenja). Ipak, kako film odmiče, može se iz tog haosa iščitati nekakav metod i duh.
Akcione scene su izvrsno koreografirane, naročito pri sredini filma, i sjajno režirane kroz seriju dugih, neprekinutih kadrova „vožnji“, te propraćene često interesantnim muzičkim izborima. U pauzi između njih, Gan uspeva da prozbori koju o američkom „plaćeničkom“ angažmanu van granica zemlje (u njegovom čitanju, odred otpisanih više liči na Pekinpoovu ,,Divlju hordu“ (,,The Wild Bunch“, 1960) nego li na Oldričov ,,The Dirty Dozen“ (1967)), ali i da razvije likove i uposli glumce.
Danijela Melkior je svojevrsno otkrovenje filma, a njen lik izgleda kao „bumerski“ ili „gen-x“ cinični komentar na milenijalce. Idris Elba još jednom dokazuje koliko je dobar glumac (i kako bi bio idealan novi Bond) spojem fizičke akcije i ukorenjene motivacije, dok Džon Sina potencira komičnu personu tupsona koji malo toga shvata. Njih dvojica imaju sjajnu hemiju kojoj se priključuju Robi i Kinaman, a Elba ostvaruje i povezivanje s Danijelom Melkior kroz poveznicu između njihovih likova na liniji otac-kćerka.
Ajkula i Polka-Dot su možda ekscesno blesavi koncepti, ali u ovakvom filmu i za njih ima mesta. U celom tom kontrolisanom haosu, možda najmanje profitiraju Harli Kvin i Margo Robi kao glumica koja je igra, ali je Harli Kvin u njenoj interpretaciji toliko već profiliran lik da nam koncept „još malo istog“ zapravo i ne smeta.
,The Suicide Squad“ se tako izdiže u zabavan, čak prilično dobar film čiji je haos serviran nama, čini se, pod striktnom kontrolom autora. Gan se već dokazao na tom polju, ali The Suicide Squad ima i dve dodatne note koje se mogu smatrati već pomalo zaboravljenim retrom. Zapravo, „treš“ smo možda i očekivali od njega, budući da je svoje prve filmske korake napravio u kompaniji Troma pod patronatom Lojda Kaufmana i to ovde funkcioniše kao sjajan dodatak. ,,The Suicide Squad“, međutim, najviše podseća na akcione „drugarske“ komedije iz 80-ih i ranih 90-ih, uz dodatnu dozu haosa, šarenila i povremenog mraka tipičnog za savremene superherojske filmove.