kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ko kaže da ne gleda i da nikad nije gledao pornografiju, verovatno laže. Ljudska radoznalost po pitanju (ljudskih) seksualnih praksi je naprosto suviše jaka da bi se ovakvim tvrdnjama pridavalo značaja. Bez obzira na kojekakve inicijative i bez obzira što je zapravo zasnovana na lažima i fantazijama barem koliko i na prirodnim nagonima, pornografija je tu da ostane.
A iznad svega, pornografija je razrađeni, kompleksni biznis koji zapošljava brojne ljude na pozicijama ispred i iza kamera na setu, ali i u kancelarijama koje se bave finansijskim, pravnim i administrativnim pitanjima. U tom miljeu jedne surove industrije smešten je i debitantski dugometražni film švedske autorice Ninje Tajberg Pleasure koji je u subotu osvojio nagradu Propeler na Motovun Film Festivalu.
Na Motovun je Pleasure došao zajedno sa svojom autoricom koja je po prvi put pogledala film zajedno s publikom na velikom ekranu. Film je došao i sa određenom reputacijom, festivalskim nagradama (za najbolju glumicu i najbolji film na Art Film Festu u slovačkim Košicama, recimo) i nominacijama (sa Sandensa i iz Geteborga), te sa odijumom uglavnom izrazito pozitivnih kritika, pa se ne bi trebalo čuditi ako mu se festivalska turneja rasplamsa u narednim mesecima, a nadležni ga se sete i u sezoni nagrada.
Ninja Tajberg, pak, dolazi iz sveta kratkog filma, a Pleasure je u neku ruku tematski nastavak njenog istoimenog kratkog filma iz 2013. godine koji je takođe obišao svet i čak dobio Canal + nagradu u Kanu. I u svojim drugim kratkim filmovima, autorica se bavila dinamikom odnosa između polova, odnosno rodova u seksu i van tog konteksta. Njeno akademsko poreklo, pak, uključuje i rodne studije, pa su joj odnosi između muškaraca i žena i savremeni trendovi u feminizmu generalno tematske preokupacije.
Dugometražni Pleasure je pre svega plod ekstenzivnog istraživanja sprovedenog po porno-setovima Los Anđelesa (koji je centar industrije), kao i iza scena. Teme koji se autorica dohvata kreću se oko eksploatacije, kako seksualne, tako i ekonomske, odnosno radne, odnosa između polova, razlika između muškog i ženskog pogleda na iste činove i iste stvari, ali i pitanja prijateljstva, lojalnosti i želje po uspehu.
U krajnjoj liniji, tu je i pitanje duše, odnosno žrtvovanja iste radi nekakvog postignuća, pa Pleasure možemo komotno upoređivati i sa Verhovenovim remek-delom treša Showgirls (1995), sa Refnovim The Neon Demon ili čak i sa bilo kojim filmom na temu izgradnje karijere u nekom kompetitivnom biznisu, a pornografiju možemo zameniti sa svetom sporta, Holivudom ili Vol Stritom kao toponimima za žestoku konkurenciju. To, naravno, ne znači da pornografija nema svojih specifičnosti i da se Ninja Tajberg neće pozabaviti njima na direktan, eksplicitan i ponekad mučan način. Hoće itekako.
Nakon uvoda gde naša buduća protagonistkinja Bela Čeri razgovara s imigracionom službom na aerodromu u „off“-u i na pitanje o razlogu posete („posao ili zadovoljstvo?“) odgovori s potonjom opcijom koja se posle „štampa“ kao naslov filma, kamera se usredotočuje na njeno međunožje u toku postupka brijanja stidnih dlačica. Kada se kamera odmakne, Bela (glumica debitantkinja Sofia Kapel) je, vidimo, pod tušem i balansira na jednoj nozi dok obavlja složen postupak. Njeno mlado i krhko telo je prekriveno tetovažama, a pirsinzi su prisutni na njenom licu i na bradavicama. Celo kupanje i brijanje je zapravo bila priprema za intervju za „posao“, pa nam je jasno da je cariniku rekla polu-istinu, ako ne i presnu laž.
Bela želi karijeru u porno-industriji, odlazi na intervju za posao, za scenu s muškarcem u kojoj treba da odigra naivnu devicu dobiće 900 dolara. Potpisuje ugovor, pokazuje testove, lične dokumente i novine s datumom da dokaže svoje punoletstvo. Svaki posao ima svoja pravila. Bela je s jedne strane rešena da uspe u poslu i da polako gradi karijeru, da počne s „običnijim“ stvarima pre nego što se lati ekstremnijih, dok sa druge, ipak okleva, unekoliko prestrašena veličinom i bezličnom rutiniranošću industrije.
Iako scena prolazi solidno (kažu joj kolege da ima prirodni talenat i da je neustrašiva), tek će joj jedan od kolega, Ber (Kris Kok, jedna od mnogih porno-zvezda u glumačkoj postavi) objasniti neke mehanizme po kojima pornićarski zanat funkcioniše, odnosno da tu ima i rivalstva i zavisti i eksploatacije (radne barem koliko i seksualne) i rasizma (što potvrđuje svojim primerom da se na njega ne gleda kao na čoveka, nego kao na fetiš), i mnogih drugih stvari koji čoveka korumpiraju. Bela je dovoljno inteligentna da neke od njegovih saveta prihvati, ali opet se čini kao da ipak srlja u nešto nepoznato i potencijalno opasno.
Kako živi u kući s koleginicama iz iste, ne baš glamurozne agencije, ona se s njima polako i sprijateljuje i počinje ulaziti u insajderske tračeve. Na jednoj od ranih foto-seansi upoznaje i svoju arhi-rivalku Avu (Evelin Kler), takođe relativno svežu u poslu, ali s obezbeđenim angažmanom kod Marka Špiglera (igra samog sebe) u prestižnoj agenciji. Prijateljica Džoi (Revika An Rojstl) joj pomaže da se Avinog pritiska otrese i njih dve se zbližavaju.
Iako radnja teče linearno, Beline, a i naše, spoznaje o prirodi industrije su, međutim, skokovite i naprasne. Primera radi, grubi seks nema isto značenje kada se snima u predominantno ženskom okruženju gde se pazi na sigurnost i udobnost zvezde videa, gde postoje „lozinke“ i „sigurne reči“ i gde je ona upoznata s koreografijom i u okruženju (muških) ljigavaca koji se izdaju za prijateljski nastrojene profesionalce, ali se ne libe manipulacija i pretnji da joj neće platiti ako od scene odustane na pola. Potonja scena je ujedno i jedna od neprijatnijih u filmu i zaista podseća na silovanje.
Kada je već na putu da se slomi nakon spoznaje da je agent neće zaštititi od takvih situacija, Bela shvata da nema bezrezervnu podršku niti kod kuće, posebno zbog činjenice da njena majka nije (iz razumljivih razloga) upoznata s prirodom njenog posla. Ona ipak pronalazi neku skrivenu snagu u sebi i shvata da karijeru mora izgraditi sama i uz pomoć retkih iskrenih prijatelja. Proboj, pak, zavisi od dve grupe uslova: što ekstremnijeg seksa koji hrani fantazije uglavnom muške publike (i uglavnom muške ekipe zaposlenika industrije), kao i prisustva na društvenim mrežama kao glavnom marketinškom kanalu.
Bela će, naravno, do kraja filma makar delimično uspeti, postaće jedna od Špiglerovih devojaka, ali će zbog toga žrtvovati ono što ju je razdvajalo od glavnine te industrije: svoju ljudskost i ljudsku nevinost. Ona će postati još jedan od predatora u surovom svetu oštre konkurencije i seksualne izvitoperenosti.
Iako je film očito igrani, njegovo poreklo je makar delimično dokumentarno, odnosno bazirano na istraživanjima koja je Ninja Tajberg vodila u svetu porno-industrije u Los Anđelesu. Zbog toga se i autorska odluka da većinu glumačke postave sačinjavaju ljudi iz same industrije (može se debatirati igraju li baš svi fikcionalizovane verzije samih sebe) čini posve logičnom: takav specifičan emocionalni teret glumci ili čak i naturščici iz nekog drugog miljea ne mogu shvatiti.
Ono čime se autorica prevashodno bavi je pravilo „muškog pogleda“ kao jednog od osnovnih postulata patrijarhata. Istoriju i tradicije u mnogim branšama su napisali muškarci iz prostog razloga što su se oni našli na poziciji moći. Pornografija je tu samo jedan od ekstremnijih primera kreacije i proizvodnje sadržaja od muškaraca za muškarce, dok su žene svedene pre svega na „meso“, na objekte i na eksploatisanu radnu snagu. U tom smislu, tema filma nije više porno-industrija kao takva, nego glavnom temom postaje pozicija žene u izrazito muškom svetu.
Po tom pitanju bi se mogla povući paralela između Pleasure i još jednog švedskog filma, Holiday (2018) u režiji Izabele Eklef: oba filma se bave ženama koje pokušavaju da se osamostale, ostvare i uspeju u svetu muškaraca pišući svoja pravila usput (u slučaju Holiday je to svet organizovanog kriminala u kojem su devojke i mlade žene po pravilu objektivizirane lutke za ukras i razonodu), oba se prelamaju na sceni silovanja, a i profili glavnih glumica obeju filmova su slični. Ključna razlika između dva filma je, pak, priča, njena struktura i razvoj, a prednost po tom pitanju stoji na strani Izabele Eklef.
Ono što sa tipičnom „faustovskom“ pričom odvede u pravcu već viđenog, plakatnog i primenjivog i na neke druge „industrije“, Ninja Tajberg uspeva da reši inteligentnom režijom u kojoj se dosta često forsira ženski pogled kao protiv-teža muškom, pa tako imamo i skoro pa humorne momente, posebno u trenucima subjektivnih kadrova iz Beline perspektive u kojima vidimo i, primera radi, kamermane. Autorica tako do krajnjih granica utilizira izuzetnu fotografiju Sofi Vinkvist koja sjajno „hvata“ Belina raspoloženja i atmosferu celog tog okruženja, kako fizičkog (industrijsko predgrađe San Fernando), tako i u smislu miljea. Mrak je nekako uvek osvetljen blještavim neonom, uz sugestiju glamura možda tamo negde „iza duge“. Izvanredno je upotrebljena i muzika Karla Frida, od kombinacije sakralne klasike i elektronskog „bita“ do vokalno-instrumentalnog hip-hopa, jednako eksploatatorskog i jednako seksualiziranog kao i sama tema filma.
Glavna heroina filma i ona koje ovo atraktivno upakovano predavanje o odnosima između rodova u jednom specifičnom okruženju pretvara u intenzivno gledalačko iskustvo je glavna glumica Sofia Kapel koja, iako bez ranijeg filmskog iskustva, ide do kraja u skoro svakom smislu, seksualnom, ali i glumačkom, kreirajući jednu od ikoničkih filmskih uloga za buduće naraštaje. Njena hrabrost je zaista izuzetna, a komunikacija između nje i Ninje Tajberg izuzetna. Pleasure tako postaje jedan od filmova koji će zasigurno obeležiti ovu godinu i makar marginalno produbiti već postojeće diskusije od odnosima moći i njene raspodele među polovima i rodovima.