kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Ne tako davno, a opet u nekom sasvim drugom svetu, 2018. godine, film „Južni vetar“ u režiji Miloša Avramovića napravio je dar-mar u bioskopima, prvo u Srbiji, kasnije u regionu, a na kraju i na onim globalnim destinacijama sa brojnom eks-jugoslovenskom dijasporom. Njegova zarada je šest puta premašila budžet, gledanost se merila u bezmalo milionskim ciframa, pa svakako možemo zaključiti da je reč o jednom od fenomena novijeg doba u okvirima srpske kinematografije.
Postoji nekoliko razloga zašto je to tako. Prvi od njih je svakako činjenica da je to bila poštena žanrovska priča ispričana, odnosno režirana po kanonima žanrovske kinematografije, maksimalno koliko je skromni budžet dozvoljavao. Drugi je bio realizam miljea sitnih do srednje-velikih kriminalaca čiji su primarni biznis automobili, odnosno krađa i otkup ili preprodaja kola. Treći bi mogao biti scenario pun citatnih replika koje publika toliko voli.
Četvrti razlog su svakako glumci, redom iz prvog ešalona srpske kinematografije, poput internacionalne zvezde Miloša Bikovića; briljantnog Nebojše Glogovca u jednoj od poslednjih uloga koji je uspeo da iskonstruiše negativca od kojeg se ledi krv u žilama; zatim Aleksandra Berčeka u važnoj i koloritnoj epizodi; Miloša Timotijevića kao prljavog inspektora koji je muževnost pomalo zamaskirao perfidnošću; Dragana Bjelogrlića kao karijernog lopova koji se suočava sa starenjem; Bogdana Diklića u ulozi oca kojeg je pregazilo vreme i Srđana Todorovića kao ljigavog „tipera“. Peti i konačni je neka socijalno-politička oštrica i komentar društva i smera u kojem ono ide, uz škripu guma i glasnu muziku u turbofolk ili trep registru.
Poriv da se uspeh kapitalizira je prirodan i očekivan u ova naša doba serijalizovanog sadržaja, pa je usledila i televizijska serija na kojoj su se pojavile i neke pukotine i problemi, a sada imamo i nastavak filma podnaslovljen „Ubrzanje“, što govori u prilog tome da će „Južni vetar“ dobaciti do trilogije, a želja autora i njegovog koscenariste Petra Mihajlovića je čak i veća od toga: filmska trilogija i tri sezone serije. Nije to bez veze, posebno imajući u vidu da su obojica mladost provela razvijajući likove, njihove biografije i pozadinske priče do detalja.
Čak se i situacija sa premijerom, odnosno izbor Pula film festivala za mesto odakle će „Ubrzanje“ biti lansirano, može opisati kao odluka na obostrano zadovoljstvo. Najstariji filmski festival u regiji konačno u rukama ima jedan hit kao u najboljoj varijanti prošlih vremena, o čemu svedoči i rasprodata Arena danima pred projekciju, što je impresivno čak i uz kovid-mere, a film dobija festivalsku premijeru kao odskočnu dasku za regionalnu distribuciju koja će uslediti.
Loša vest za one koji ne gledaju televizijske serije (ako takvih još ima) je ta da se „Ubrzanje“ nadovezuje na njenu radnju, a ne na dešavanja iz originalnog filma. U međuvremenu je, dakle, Petar Maraš (Biković) bio u zatvoru i prešao je sa biznisa sa kolima skoro ekskluzivno na onaj sa švercom droge, sve pod pokroviteljstvom države i starog udbaša Crvenog (Berček).
Bez dramaturškog objašnjenja zamenjen je glumac koji igra njegovog nekadašnjeg šefa Cara, a ako ste pomislili da Miki Manojlović i Dragan Bjelogrlić ne liče jedan na drugoga – u pravu ste. Mlađi Maraš, Nenad (Luka Grbić), zbivanja u seriji proveo je daleko, a sada se vraća sveže oženjen s Eli i sa namenom da vodi legalni posao svog brata.
Petar Maraš je postao otac i pomirio se sa Sofijom (Jovana Stojiljković), a uz pomoć Službe i Crvenog uspeo je da se reši crnogorske i bugarske konkurencije. Prljavi inspektor Stupar (Timotijević) zamenjen je navodno poštenim Tankosićem (Radovan Vujović) koji je, kako to obično biva, preuzeo nešto od njegovih manira.
Protagonistu ponovo vidimo na zadatku, i to sa vernim, ali ne naročito bistrim ortakom Baćom (Miodrag Radonjić), rekli bismo a kako drugačije. Njih dvojica za potrebe Države moraju ispregovarati i otkupiti zemljište u ataru sela Vranovca na obroncima Stare Planine (jasna referenca na literarni opus velikog režisera Živojina Pavlovića), ali obojica imaju i posliće sa strane. Očekivano je da u poslu sa drogom potkradaju poslodavca, ali Maraš ima ambicija i prema legalnim poslovima kao paravanima i svakako bez znanja Crvenog i njegove ekipe.
Nenad isto tako ima ambicije da se osamostali, ali ne od države, nego od brata, što rezultira njegovim poduhvatom sa nabavkom veće količine heroina u Bugarskoj. Akcija se, naravno, okreće naopako i mladi Maraš pada u zarobljeništvo kod ostataka od Dimitrovog klana, odakle ga, bez znanja Službe, moraju spasavati stariji brat i Baća, uz asistenciju Bugarina Kirila (Zahari Baharov) koji je isto u tom poslu ostao kratkih rukava i sa metkom u stomaku. U međuvremenu i Sofija shvata šta se dešava, pa uz pomoć Cara pokušava da pronađe Crvenog i natera ga da pomogne njenom mužu.
Priča je, dakle, prešla iz periferijskog kriminalnog miljea u nešto viši, ali su žanrovski obrasci i dalje čvrsti i prepoznatljivi, a i kontekst trenutne društveno-političke klime u Srbiji je fino i diskretno provučen, ovog puta kroz ekološki pokret (pošto je Beograd na vodi iz prvog dela sada već skoro pa završena priča).
Kako se dobar deo radnje ovog puta odvija u ruralnim krajevima, što u Srbiji, što u Bugarskoj, moguće je prepoznati i dio mehanike i ikonografije „backwoods noir“ žanra, odakle Avramović crpi inspiraciju za poneki šok ili začudni momenat kakvima, recimo, obiluje sekvenca u kući punoj narkomana kao jedan od kreativnih vrhunaca filma.
Gluma je i dalje solidna, Bikoviću i dalje bolje stoje kinetičke nego li govorne scene; lik Baće u Radonjićevoj interpretaciji i dalje savršeno funkcioniše kao „comic relief“ i maskota koja ispaljuje pamtljive „one-linere“; Sofija postaje za nijansu aktivniji lik, pa Jovana Stojiljković mora da pokaže i nešto glumačke odlučnosti i instinkta, a isto vredi i za Luku Grbića u ulozi Nenada. Lagani problem je to što smo se sa tim likovima još od prethodnog filma, a naročito od serije, saživeli toliko da tačno znamo šta možemo da očekujemo od njih, pa je manevarski prostor za glumce donekle sužen. Drugi problem je to što negativaca kalibra Goluba u interpretaciji Nebojše Glogovca naprosto nema. Umesto toga praktično dobijamo grupni lik surovih bugarskih ruralnih gangstera, što ima čari, ali nije ni na nivou, ni u registru prethodnog filma.
Na tehničkom planu, „Ubrzanje“ deluje kao još bolje ispoliran film od prethodnika, za šta je prevashodno zaslužan mnogo veći budžet, ali i iskustvo koje je Avramović kao režiser u međuvremenu stekao. Vožnje su zbog miljea u kojem se priča odvija malo proređene, ali su i dalje atraktivne; situacioni kadrovi snimljeni iz dronova još su češći; akcija i dalje snimana po sistemu ručne kamere i kratkih montažnih rezova deluje još rutiniranije. Pa opet, iako je film približno pet minuta kraći od prethodnika, čini se da ima više praznog hoda i da je još više stavljen u funkciju neke veće i šire priče.
To nas, pak, dovodi do koncepcijskog problema od kojeg ne pati samo „Južni vetar“, već i celokupna svetska kinematografija: serijalizacija sadržaja i franšiziranje. „Ubrzanje“ naprosto ima manje toga čime može da nas iznenadi, od priče i likova, pa do detalja poput saundtreka, pa mora ili da se oslanja na finese u gradnji likova koje će nekima od gledalaca, posebno onima koji seriju nisu gledali, promaći, ili da ide niz dlaku publike i jednostavno servisira fanovska očekivanja.
Film se završava „klifhengerom“, premda je postojao još jedan momenat pre toga, i to trasira radnju budućeg nastavka, bilo u formi filma, bilo u formi serije. Sa Marašem i ekipom ćemo se, dakle, još družiti, pa kom’ opanci, kom’ obojci. Štos sa svime time je da će to zasigurno biti sve manje igra, a sve više posao koji se odrađuje...