kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Murina je riba pomalo zastrašujuće, zmijolike pojave i veličine koja bi čoveka mogla uplašiti, ali i izrazito ukusnog mesa koje je poslastica na lokalnim menijima na obali toplih mora. U debitantskom filmu Antonete Alamat Kusijanović, nedavno nagrađenom „Zlatnom kamerom“ (kansko priznanje za najbolji dugometražni debi), naslovna riba pojavljuje se dva puta u fizičkom obliku, na samom početku i pred kulminaciju, ali njeno odsustvo iz sredine još je i „glasnije“ nego što bi prisustvo moglo biti. Jer upravo ono služi kao ilustracija, ako ne i okidač frustracija u okviru najuže porodice...
Hrvatska premijera u Areni, gdje je „Murina“ otvorila 68. izdanje Pulskog filmskog festivala, „pala“ je baš na dan kada su u Kanu objavljene nagrade, dok ime Martina Skorsezea na popisu producenata i „sales“ kuće „The Match Factory“ govore u prilog tome da će festivalska turneja biti duga i verovatno plodna, te da Zlatna kamera verovatno neće biti poslednja nagrada za ovu koprodukciju Hrvatske, Slovenije, Brazila i SAD.
Antoneta Alamat Kusijanović se, dakle, vraća u morski i obalski krajolik istražen i pokazan u višestruko nagrađivanom kratkometražnom filmu „U plavetnilo“ (2017) koji je nagrađen u Sarajevu i Berlinu, i sa kojom „Murina“ deli i glavnu glumicu Graciju Filipović, a možda čak i glavnu junakinju, budući da se obe nose ime Julija. Antonetine Julije, međutim, ne traže nužno Romea, nego oslobođenje od opresivnog okruženja. Slobodu pronalaze u vodi, naročito u morskim dubinama.
Primarni izvor neugodnosti za obe Julije jeste otac. U „Murini“ ih upoznajemo nakon kratke uvodne špice u kojoj je plavetnilo mora auditivno obojeno elektronskom neoklasikom. Julija i njen otac Ante (Leon Lučev) rone zajedno, u lovu su na murine. Baš ova delikatesna riba mora se naći na meniju za izuzetno važnu večeru koju Ante i njegova žena Nela (srpsko-danska glumica Danica Ćurčić, najpoznatija po ulozi u drugom, ponajboljem delu serijala o Q-odeljenju za zaboravljene slučajeve, „Ubice fazana“, 2014) pripremaju za uvaženog stranog gosta.
Ante, i inače klasičan primerak patrijarhalnog despota, želi da ostavi jak utisak na gosta, pa kontroliše svaki aspekt, od izbora ženine haljine, do toga kada će punoletna kći recitovati (i koju) pesmu za goste, te kada će ići u krevet. Dok Nela na takvo ponašanje nevoljno pristaje, pravdajući to višim ciljem, u Juliji se budi poriv za pobunom.
Gost Havi (novozelandski glumac Klif Kertis) kojeg Ante opisuje kao „Boga na Zemlji“ izrazito je bogat i naoko sofisticiran čovek za kojeg je Ante 20 godina ranije radio kao skiper. On se pojavljuje sa svitom prijatelja i tokom večere galantno deli komplimente Neli i Juliji, a oni upućeni Anti imaju nekakvu žaoku, što govori da dvojica muškaraca imaju neke neraščišćene račune, i poslovno i privatno, a verovatno i neku istoriju rivalstva.
Ante ima sasvim opipljive materijalne pobude za ugošćavanje Havija: želi mu prodati zemlju na nenaseljenom ostrvu, gde bi ovaj mogao da napravi elitno odmaralište, dok su Havijevi razlozi za posetu možda i sasvim privatni, ali ne nužno iskreni.
Počinju psihološke igrice u okviru porodice u kojima se očeva gruba sila susreće s kćerinim veštim eskivažama i kratkim „ubodima“, a gde majka pokušava da smiri situaciju. U igru je uključen i Havi, za čiju se pažnju bore svi troje, a na kojeg Julija projektuje sopstvene želje da njoj i majci upravo on bude spasitelj i dobročinitelj. Iako zapravo film posmatramo iz Julijine perspektive, nama je kao gledaocima jasno da je njen račun bio „bez krčmara“ pre nego što ona to shvati.
Osnovni problem sa „Murinom“ je dramaturgija, odnosno scenario Antonete Alamat Kusijanović i Frenka Gracijana koji pati od boljki tipičnih za „mejnstrim arthaus“ festivalsku produkciju, ali i za postjugoslovenske filmove smeštene u uska okruženja porodice i bliskih prijatelja.
Reč je o svojevrsnoj kalkulaciji s otkrivanjem, odnosno doziranjem važnih detalja i motivacija likova za pojedine postupke. Alamat Kusijanović i Gracijano do pred kraj filma uspevaju održati višesmislenost, ako ne i misteriju, ali onda prebrzo bacaju sve karte na sto kroz nepotrebno eksplikacijske dijaloge. Antoneti Alamat Kusijanović je uspevalo da nas u kratkoj formi održi dovoljno dugo u mraku, odnosno u difuznoj podvodnoj svetlosti, u prethodnom filmu, ali dugi metar ima neka svoja pravila kojima ona još mora ovladati.
Sa pozitivne strane, njena režija je na višem nivou nego što je scenario, posebno u smislu audio-vizuelnog pripovedanja, kreiranja atmosfere i miljea. Originalni muzički skor Jevgenija i Saše Galperina diktira dinamiku na za to predviđenim mestima, a upotpunjen je i „odležalim“ hitovima domaće (Magazin) i strane produkcije (ruske romanse, italijanske kancone i španska gitara) koji signaliziraju nivoe sofistikacije likova, odnosno različite svetove u kojima obitavaju.
Montaža Vladimira Gojuna izuzetno je glatka, a najjači adut filma je svakako fotografija Elen Luvar, poznate po radu na filmovima „Invisible Life“ (Karim Ainous, 2019), „Never Rarely Sometimes Always“ (Elajza Hitman, 2020) i „Happy as Lazzaro“ (Aliće Rorvaćer, 2018), naročito kada naša junakinja i filmska akcija zarone ispod površine vode.
Jedan od aduta filma je svakako i kasting, odnosno glumačka podela. Leon Lučev je standardno dobar kao Ante, njemu i inače uloge sirovih „kućnih diktatora“ odlično leže. Klif Kertis uglavnom nije imao prilike da igra uloge svetskih plejboja, ali se ovde sasvim dobro snalazi, osim u aspektu španskog akcenta za koji se čuje da mu nije prirodan. Danica Ćurčić ima nezahvalan zadatak da pronađe balans između žene-majke, žene-žrtve i „žene-žene“, odnosno da igra više različitih uloga u raziličitim socijalnim situacijama.
Otkriće filma je svakako Gracija Filipović pred kojom je još teži glumački zadatak da sa minimalnim promenama izraza lica nas kao gledaoce drži u neizvesnosti što njen li misli, smera i planira, u čemu njen lik i njena gluma pomalo podsećaju na Marijanu, protagonistkinju filma „Ne gledaj mi u pijat“ (Hana Jušić, 2016) u interpretaciji Mie Petričević.
„Murina“ je film koji pati od nekih sitnih nesavršenosti i „dečjih bolesti“, ali je za dugometražni debi na sasvim zadovoljavajućem nivou. Još jedna od stvari koje filmu idu u prilog, bilo da je reč o pažljivoj kalkulaciji ili slučajnoj podudarnosti, jeste ambijent leta i mora. More možda ne može sprati svu nelagodu, ali ono svakako ponekad može promeniti odnos snaga i osloboditi potlačene.