kritka objavljena na XXZ
2021.
Režija: John Lee
Scenario: Ilana Glazer, John Lee, Alissa Nutting
Uloge: Ilana Glazer, Justin Theroux, Pierce Brosnan, Josh Hamilton, Gretchem Mol, Sophia Bush, Zainab Jah
Dubina filma False Positive koji je upravo sleteo na Hulu počinje od samog višesmislenog naslova. Sve i ako odbacimo „novonormalni“ termin lažnih pozitivnih testova (na koronu), ostaju nam lažno pozitivni testovi na nešto drugo (trudnoću) kao i lažno pozitivni (odnosno forsirano pozitivni) osećaj koje bi to stanje trebalo da inducira. Realnost je da nije nužno uvek tako, a da telo i um često često igraju igrice jedno protiv drugog čak i kada se neke „treće“ strane poput društva u celini, a posebno njegovog muškog dela tu ne umešavaju.
John Lee kao reditelj (uglavnom zaposlen na televiziji na serijama) i naročito koscenaristkinja i glavna glumica Ilana Glazer (sa kojom je Lee sarađivao na njenoj seriji Broad City) u filmu pokušavaju da zahvate duboko u neke od tih ukorenjenih fenomena, kao i da ipak očuvaju žanrovsku lakoću (ili blesavost, kako vam drago) punokrvnog žanrovskog filma (od psihološkog trilera do horora) sa obiljem referenci. Ugao gledanja, međutim, mnogo više odgovara njenom iskustvu nego njegovom, ali je sinergija između autorskog dvojca očita.
Ilana Glazer igra Lucy, mladu urbanu ženu sa dobrim poslom u marketinškoj agenciji i „stabilnim“, pomalo dominantnim mužem – doktorom po imenu Adrian (Theroux). Njihov jedini problem je, čini se, to što ona ne može da ostane trudna, pa zbog toga odlaze kod njegovog bivšeg šefa, svetski poznatog stručnjaka za plodnost Johna Hindlea (Brosnan) koji je pomogao mnogim parovima u beznadežnoj situaciji i koji, čini se, prejudicira da o plodnosti i trudnoći zna više od žena koje kroz iste prolaze. Njega kao senka prati njegova glavna medicinska sestra i asistentkinja Dawn (Gretchen Mol kao jedna od jačih komponenti u filmu), naizgled uslužna i pristojno distancirana, ali sa nekom pasivnom agresijom u sebi od koje se ledi krv u žilama.
Nakon tretmana, Lucy uspeva da zanese, ali, na sveopšte iznenađenje, ne jedan plod, nego čak tri: krupne blizance dečake i nešto sitniju samu devojčicu. John predlaže „asistiranu selekciju“, pravdajući to većim šansama da se zadržani plod(ovi) održe u životu i u tom smislu optira za zdrave i krupne blizance, za šta dobija podršku od Adriana. Lucy, međutim, intuitivno i emocionalno želi curicu i to baš po imenu Wendy, zbog čega par dospeva do svoje prve ozbiljnije rasprave.
Otprilike u isto vreme, Lucy počinje da sumnja u Johna i njegove dobre namere i da proživljava košmare koje se čine sasvim realni. Njena nova prijateljica, takođe trudnica Corgan (Bush) je uverava da je to samo plod fenomena zvanog „mommy brain“, da treba samo da se opusti i da će sve biti u najboljem redu. Međutim, kako joj vrag ne da mira, ona nastavlja sa istraživanjem i iskopava stvari koje se čine sve manje logičnima, ali su sve strašnije.
U svom filmu Glazer i Lee se dotiču brojnih fenomena iz savremenog sveta. Za početak, tu je trudnoća u uslovima svakodnevnog, stresnog života u gradu, u obilju informacija i opcija koje se serviraju. Druga stvar je taj „mommy brain“ koji može biti i prirodni fenomen, ali i društveni konstrukt kojim je moguće ućutkati trudnu ženu ili mladu majku, prokazujući njen stav kao manje validan jer je ona „emocionalna“, „histerična“, „puna hormona“, pa ne zna ni šta misli, ni šta priča. U kombinaciji sa muškom solidarnošću koju vidimo kroz odnos Johna i Adriana, pa i sa podsvesnim seksizmom koji je na snazi kod Lucy na poslu, to nas dovodi do toga da False Positive zapravo vrlo precizno cilja patrijarhat, ali i njegovu „pešadiju“ u smislu pokornih žena.
Negde do pred kraj filma, Lee i Glazer vešto pletu svoju priču balansirajući te ozbiljne uvide (ima tu još ponečeg, poput rasizma, klasizma i predrasuda nastalih iz neinformisanosti, odnosno smetenosti „infodemijom“) i žanrovsku lakoću. Pierce Brosnan izuzetno je efikasan kao slatkorečivo, a opet demonsko prisustvo, dok je Justin Theroux idealan kao naizgled pun razumevanja, a zapravo kontrole željan muž. U kombinaciji s hladnim, gotovo jezivo hladnim vizuelnim identitetom savršeno uhvaćenim kamerom Pawela Pogorzelskog (filmovi Arija Astera Hereditary i Midsommar) i obilja tekstualnih referenci, više ili manje uočljivih, False Positive je prilično efektan horor.
Na kraju, međutim, film za nijansu preoštro skreće u domene osvetničke fantazije, premda je ista signalizirana „flash forwardom“ na početku. Sa jedne strane, to stvara izvesnu tonalnu nekonzistentnost sa ostatkom filma, a sa druge nam može poslužiti i kao signal da možda to što smo videli ne shvatimo previše ozbiljno, već kao još jedan od hororičnih tripova i žanrovskih etida koje limitirano imaju veze sa stvarnošću. U svakom slučaju, False Positive je jedna od interesantnijih pojava na streaming platformama trenutno.