kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Hannaleena Hauru
scenario: Hannaleena Hauru, Lasse Poser
uloge: Hannaleena Hauru, Samuel Kujala, Lasse Poser, Pietu Wikström, Sara Melleri, Hanna-Kaisa Tiainen, Tanja Heinänen, Jussi Lankoski, Anna Kuusamo
Je li danas, u doba apsolutne javnosti kada se putem društvenih mreža sve ubrzo nađe pod lupom onih spremnih da osude i organizuju protest, uopšte moguće napraviti komediju koja se bavi vezama i seksualnošću? Stari obrasci se smatraju ograničavajućim, heteronormativnim i opresivnim, pa se i estetika i etika posmatraju kroz beskonačne prizme moći i privilegija, tako da o romantičnim komedijama sa strogo definisanim rodnim ulogama na kakve smo navikli skoro da nema ni govora. Što se komedija seksualne tematike tiče, s novim puritanizmom stojimo još i slabije jer uhvatiti pravu proporciju pristojnosti i provokativnosti (da film, je li, ne bude dosadan) teže je nego pronaći iglu u plastu sena.
Fakat je da se u poslednjih nekoliko decenija svet promenio i da smo svi skupa postali osetljiviji i svesniji nekih stvari, kao što je fakat i da su sfera privatnog i internog gotovo isparile, pa javni i umetnički diskurs sve više liče na minsko polje. Međutim, baš u delu sveta gde su tolerancija i politička korektnost najviše uzele maha, ali se po demokratskoj tradiciji o svemu može raspravljati i (skoro) sa svime zezati, dakle u Skandinaviji, još uvek je moguće snimiti jedan takav film koji pretenduje i da bude provokativan, i da bude zabavan i da bude društveno relevantan, pa makar zbog toga morao da bude upakovan u nekoliko slojeva meta-«celofana«.
Fucking with Nobody dolazi nam iz Finske, i to od autorice Hannaleene Hauru koja je svojim dugometražnim prvencem objavila rat ispraznim letnjim venčanjima, a recentnim srednjemetražnim filmom Metatitanic kroz meta-filmsku formu ispitala izazove pred kojima se nalazi srednjeklasna heteroseksualna i heteronormativna romantična ljubav. Film je svetsku premijeru imao u Veneciji u okviru programa Biennale College Cinema, a nakon Seville i SxSW-a u Austinu zaigrao je i na letnjoj ediciji, odnosno drugom delu Rotterdama.
Hanna (Hauru) relativno je neafirmisana filmska autorica svesna da je među retkim ženama u predominantno muškom svetu. Nakon što izvisi za unosnu »tezgu« režije vampirskog filma od strane svog rivala Kristiana (Lankoski) koji je do posla došao preko veze sa scenaristkinjom i glavnom glumicom Shirley (Kuusamo), ona se na to požali svojoj sestri Viimi (Melleri) i kružoku njenih radikalno nastrojenih prijatelja. Osim Viime i Marije (Tiainen) koje su par i sklone su aktivizmu, tu su još i Hannin nekadašnji dečko Lasse (Poser) i još jedan gay par koji sačinjavaju Ara (Wikström) i mladi glumac željan probitka Ekku (Kujala). Lajtmotiv večeri alkohola i kuknjave je taj da je Kristian pozer i lažni feminista koji svoju ženu iskorišćava, a krunski dokaz su njihove slike za Instragram, zbog čega neko u ekipi dolazi na ideju da bi Hanna željna osvete i Ekku, profesionalni glumac, mogli da naprave sve to, samo bolje i, naravno, sasvim lažno, čime bi se u konačnici demaskiralo licemerje i preispitali postulati i predstave o romantičnoj ljubavi.
Rečeno-učinjeno, a već prva fotografija »para« privlači pažnju kod Hanne na poslu i uspeva smekšati čak i njenu hladnu šeficu Kristu (Heinänen), pa ekipa odluči da nastavi kampanju, a Hanna i Ekku ubrzo postaju »power couple« finskog svemrežja, kao i umetničke i »celebrity« scene. Ne treba, međutim, previše vremena da bi se pojavile prve pukotine i izbile varnice, kako na kreativnom, tako i na ličnom nivou. Ara postaje ljubomoran jer ga Ekku, opčinjen karijernim perspektivama, a možda ipak i pomalo zaljubljen u Hannu, zapostavlja. Hanna i Lasse, pak, imaju i svojih neraščišćenih računa iz prošlosti kada su bili par, a Viima i Maria se smatraju izdanima kada »kampanja« koju Hanna i Ekku vode počne dobijati obrise tradicionalnih predstava romantike i kapitalističku notu »product placement« škole marketinga.
Međutim, ispostavlja se da je i sama kampanja deo filma oko kojeg se autorski ponajviše spore Lasse i Hanna kao kreativni partneri, a da je to opet deo filma Hannaleene Hauru koji mi gledamo, što znači da već u startu ima više meta-nivoa i slojeva od onoga na šta smo računali. To, opet, otvara još jedan dodatni nivo za sprdnju koji se tiče finske (i ne samo finske) nezavisne (i ne samo nezavisne) filmske scene. Da li se to možda naša autorica i njen kreativni partner Lasse Poser to sa nama malo zajebavaju? Da li se oni, pak, ponajviše zajebavaju sa samima sobom jer u tkivu filma ima i dosta toga što se može apstrahovati kao neki interni štos koji se »ne prevodi« dobro prema javnosti.
Zapravo, ništa zato jer je Fucking with Nobody svoju misiju već ostvario, uprkos određenim preprekama poput namerno sirove, gerilske estetike sa kamerom iz ruke i poigravanjem s neprofesionalnih formatima poput YouTube videa, amaterskih snimaka iz drona, lažiranih »camcorder« snimaka, fotografija ovakvih i onakvih, i čisto intuitivnim montažnim rezovima u kojima se ne vidi puno promišljanja, te tonom koji često podseća na studentske debatne klubove. Fucking with Nobody je pre svega smešan i zabavan film koji nas pritom tera da preispitamo određene stvove, svoje ili tuđe. A kao višnja na šlagu, čak je i seksi i erotičan, naravno u granicama onoga što smo kodifikovali kao pristojno, odnosno bez trunke vulgarnosti.
Naravno, u nekom pročišćenijem obliku bio bi još bolji. Osnovna prepreka je sama struktura s previše nivoa i slojeva, i započetih, a nezavršenih priča, što je i inače boljka brojnih nezavisnih i festivalskih filmova, a što se u ovom filmu čak i apostrofira. Apostrofira se, negde pri kraju, da nije savršen, i to iz usta Hanne i Lassea koji se bore za kontrolu nad delom, ali i nad svojim životima, što opet zvuči kao mig. Ali i takav je jedan od intrigantnijih festivalskih naslova u poslednje vreme kojeg, opet, ne treba shvatati preozbiljno.