2014.
režija: Antoine Fuqua
scenario: Richard Wenk (prema istoimenoj TV seriji)
uloge: Denzel Washington, Marton Csokas, Chloe Grace Moretz, David Harbour, Bill Pulman, Melissa Leo
Slobodno me prekinite kada vam sledeće zazvuči poznato. Heroj zanimljive prošlosti i opremljen setom veština za ubijanje i preživljavanje odjednom biva primoran da ih koristi kako bi zaštitio ili osvetio nevine žrtve od opasnih globalnih kriminalaca. U pravu ste, ovo je zaplet svekog drugog ili trećeg akcionog filma u moderna vremena, poput Taken franšize, impresivnog na stripovski i trashy način Johna Wicka i Equilizera, najnovijeg uratka Antoina Fuque koji sa originalnom TV serijom iz 80-ih uglavnom deli naslov, donekle i potencijal “serijskosti” (najavljen je drugi deo i pored samo dobrih, ne i bajnih rezultata na “box office”-u), ali ne i puno toga ostalog.
Razlike u odnosu na pomenute filmove su prisutne, pre svega u tonu i trajanju. Taken filmovi su izgovor za besomučnu trashy akciju na tragu 80-ih i ranih 90-ih godina prošlog veka. John Wickje plenio svojim “over the top” stripovskim pristupom. The Equilizer je od pomenutih filmova i duži (čak dva sata i 12 minuta, što ga čini pomalo napornim za gledanje) i prilazi sa namerom da bude shvaćen ozbiljno. To će teško ići iz najmanje dva razloga. Priča je “stock” toliko da je nemoguće samo promeniti ton, ubaciti par mudrih citata i ne ispasti smešan ili pretenciozan, a ni Fuquina režija, žanrovski korektna, ali oslonjena na set starih trikova (solidna koreografija, ali uparena sa već potpisnim “slow-motion” momentima), nije u stanju podući film na željeni nivo. Dakle, konačni utisak je gledljivo, na momente zanimljivo, ali u velikoj meri beznačajno filmsko štivo koje vetri iz glave u roku od nekoliko minuta.
Ono što film drži na površini su sjajno odabrani glumci za svoje tipske ili tek malo razrađene uloge. Denzel Washington je u sjajnoj kondiciji za svojih 60 godina, što i nije neka novost. On je kroz celu svoju karijeru radio na svom “castingu”, izmenjujući dramske i žanrovske, trilerske i akcione uloge. U poslednje vreme smo ga gledali u Flightu i u 2 Guns, u veoma različitim, ali jednako dobrim ulogama. Uloga u Equilizeru je na očekivanom nivou, čak osmišljena i nastudirana od strane Denzela, sa posebnim akcentom na realističan prikaz OCD-a, što je automatski bolje od najčešće površno napisanih akcionih heroja.
Prostor da se iskaže dobija i Chloe Grace Moretz kao maloletna prostitutka zlatnog srca i preplašenog pogleda u kandžama ruske mafije, ali ona je za svoju ulogu u svakom slučaju imala uzor, a sve izvedbe posle Jodie Foster u Taxi Driveru se nužno smatraju tek kopijama i varijacijama na temu. Moretzova ne radi ništa spektakularno, ali barem nam nije neprijatno gledati kako mrcvari i standardnu ulogu i u najboljem slučaju osrednji tekst. Zato je Martin Csokas apsolutno sjajan i zastrašujući kao profesionalni istražitelj, sudija i ubica za potrebe ruske mafije. Problem sa njim nije toliko tipskost lika, jer ga je moguće varirati do beskonačnosti, koliko je ponavljanje jednih te istih nota u celom filmu. Fuqua makar radi na atmosferi i gradi susrete protagoniste i antagoniste, pa nam nije dosadno da ih gledamo. Ostaje nam samo da žalimo za činjenicom da nepravedno zapostavljeni Bill Pullman i skoro uvek dobra Melissa Leo nisu dobili pravu šansu da pokažu šta znaju i umeju zbog toga što su im likovi bili i ostali potrošni.
I ovakav kakav je, The Equilizer je primetan napredak u karijeri za Fuquu, posebno u odnosu na njegov prošli skoro pa negledljivi akcić Olympus Has Fallen. Ostaje nam da se pitamo kako je takvom jednom štanceru uspeo da se potkrade Training Day, film koji pokazuje osobine kultnog i cool, ma koliko bio rupičast tu i tamo. Čini se da je u slučaju tog filma David Ayer bio zanačajniji deo dvojca, što je potvrdio i sa filmovima koje je režirao. Fuqua pokazuje da dosta ovisi o kvalitetu scenarija koji mu se ponudi. U slučaju The Equilizer, scenario je upadljivo prosečan, pa je i film takav. Kad malo bolje razmislim, zahvalan sam što nije bio apsolutno užasan.