kritika objavljena na XXZ
scenario i režija: François Ozon (prema romanu Dance on My Grave Aidana Chambersa)
uloge: Félix Lefevbre, Benjamin Voisin, Philippine Velge, Valeria Bruni Tedeschi, Melvil Poupaud, Isabelle Nanty, Laurent Fernandez, Aurore Broutin
Ah, ta leta 80-ih, sa uskim majicama ili raskopčanim košuljama, izbledelim farmerkama i laganom, ponekad tupom, ponekad setnom, a ponekad i mračnom muzikom u kojoj su se kovale prve, formativne ljubavi. O tom l(j)etu ’85. pevali su već Pipsi, a sada je i plodni francuski filmski stvaralac François Ozon snimio svoju filmsku verziju spajajući prelomni »young adult« roman Aidana Chambersa iz 1982. godine sa jednim svojim starim scenariom nastalim po uzoru na američke »coming of age« klasike tipa Stand By Me. Senzibiliteti i afiniteti Pipsa i Ozona su svakako različiti, pa su različiti i krajnji proizvodi, ali nešto od tog neopisivog duha 80-ih prisutno je i na jednom i na drugom mestu, makar kao nostalgična emocija.
Summer of 85 jedan je od onih filmova kojima je etiketa Cannes 2020 dobro došla, bez obzira na otkazivanje festivala ili možda baš zbog toga, a u bioskopsku distribuciju je ušao u letnjoj shemi, daleko pre festivalske premijere u San Sebastianu gde je osam godina ranije još jedan Ozonov film o odrastanju, In the House, nagrađen Zlatnom školjkom. Pojavljivanje filma i kritika za njega u bioskopima i skupljanje prvih kritika van festivalske gungule je makar uticalo na to da se ne ispaljuju prvoloptaška i površna poređenja sa dobrim, ali precenjenim Call Me By Your Name Luce Guadagnina nastala na osnovu sličnog vremenskog okvira i donekle slične tematike romanse dvojice mladića jednog »bezbrižnog« leta. Ozon, naravno, ne bi bio Ozon kada i u nešto takvo ne bi ubacio neočekivani pripovedački okvir i dozu mraka i misterije.
Film počinje hapšenjem Alexa (Lefevbre) pod sumnjom za ubistvo njegovog druga Davida Gormana, čime se veći deo radnje seli u flashback. Alex, pravim imenom Alexis, momak je iz radničkog miljea koji je relativna pridošlica u primorski gradić u Normandiji. On nema puno prijatelja, a omiljena zabava mu je jedrenje na barci koju pozajmljuje od jednog poznanika. Jednom prilikom će ga oluja uhvatiti na pučini, brodić će se prevrnuti, a u spas će mu sa svojim brodom doći upravo David (Voisin), dve godine stariji, za glavu viši momak koji jedri na profesionalnom nivou, vozi motor, a dane provodi između prostrane kuće u kojoj živi s majkom (Bruni Tedeschi) i njene radnje s plažnom odećom i potrepštinama.
Za Alexa, David je prijatelj o kakvom je oduvek maštao i njih dvojica ubrzo postaju nešto više od prijatelja (reč »ljubavnici« nigde se spominje, sasvim u duhu vremena). Njih dvojica sklapaju »amour fou« pakt o tome da preživeli mora zaplesati na grobu onome ko prvi od njih umre. Alex počinje da radi u Davidovoj radnji i sve se čini idilično, sve dok se David ne ispostavi kao serijski zavodnik kome pol osobe ne znači previše, što demonstrira spetljavajući se sa njihovom zajedničkom prijateljicom Kate (Velge), Engleskinjom koja je došla u Normandiju da radi kao dadilja i nauči jezik. Izbija svađa između mladića, Alex razbija ogledalo u Davidovoj radnji, a ovaj seda na motor i doživljava nesreću.
Da ne bi otišao u zatvor, zbog ubistva ili makar zbog skrnavljenja groba, David mora da izloži svoj slučaj do u detalje, a da ti škakljivi detalji ne dođu do njegovih konzervaticnih roditelja. Njegov slučaj vodi dobronamerna, ali pomalo kruta socijalna radnica (Broutin), a pomoć da se izrazi mu pruža njegov profesor književnosti Lefevre (ovde sa »Borat« frizurom i brkovima neprepoznatljivi Ozonov stalni glumac Melvil Poupaud) koji misli da će Alex tako dodatno razviti svoj literarni talenat.
Ton filma je pomalo nekonzistentan, a dvostruki okvir krimi-misterije i bildungs-romana sa Alexom kao nepouzdanim naratorom pomalo nezgrapan. Ozon je sličan štos izveo, dosta uspešnije, sa In the House, ali ni ovde to nije nepremostiv problem. Ozon se ponovo bavi svojim standardnim preokupacijama: odrastanjem i emocijama mladih ljudi koje se često vratolomno okreću (isto važi i za odrasle, makar za Davidovu majku za koju je Valeria Bruni Tedeschi tipičan, ali efektan izbor), nesporazumima koji eskaliraju do misterije, krivicom i žalovanjem, kao i socijalnim pejzažom koji iz pozadine diktira odnose među ljudima. Ta tonalna nekonzistentnost stavlja glumce pod pritisak, ali oni makar mogu da se oslone na Ozonovo vođenje.
Vizuelno, Summer of 85 je prava poslastica u čemu veliku ulogu igra i fotografija na super-16 filmsku traku koju potpisuje Hichame Alaouie, čime se dodatno pojačava mekoća, toplina i utisak »letnje« osunčanosti i »ispranosti« boja. Izbor muzike koja se čuje u pozadini i koja se koristi kao komentar neke vrste, od otvaranja sa The Cure, preko Bananaraminog hita u diskoteci do hita Roda Stewarta Sailing koji služi kao neka tema za ceo film, takođe je na mestu i izvrsno »hvata« esenciju života mladih ljudi 80-ih i Ozonove nostalgije za vlastitom mladošću.
Pa ipak, Summer of 85 je u velikoj meri Ozonova posveta samom sebi i on je u tome prilično besraman, toliko da čak eksplicitno »slika« poster za jedan od svojih filmova sa sve pohvalama ispisanim na njemu gde ga porede s Almodóvarom, Rohmerom i Hitchcockom. Takođe, ovo je i posveta njegovoj celokupnoj karijeri, od ranih radova, kratkometražnih i ranih dugometražnih, u kojima je »queer« ugao bio izraženiji (čemu se unekoliko vratio s The New Girlfriend u novije doba), pa do novijih, scenaristički kompleksnijih priča. Ozon je formiran i potentan autor koji retko promašuje, a Summer of 85, iako ne spada u red njegovih najboljih filmova, miljama je daleko od lošeg.