kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Filip Jurjev
uloge: Vladimir Onokov, Kristina Asmus, Vladimir Ljubimcev, Nikolaj Tatato, Arieh Worthaler, Marija Čuprinskaja
U prošlom tekstu na ovom mestu pozabavili smo se ponajboljim filmom s programa Mreže festivala Jadranske regije, punokrvnim »festivalcem« Servants za kojeg je šteta da je nakon premijere u Berlinu upao u svojevrsni »karantin« sticajem okolnosti. Sada je na redu verovatno najpretenciozniji film uvršten na program revije, naslov The Whaler Boy, debitantsko ostvarenje ruskog reditelja Filipa Jurjeva nastalo u rusko-poljsko-belgijskoj koprodukciji koje u naše krajeve dolazi s nekoliko zvučnih nagrada od kojih je najzvučnija ona iz Venice Days programa prošlogodišnje Mostre.
Petnaestogodišnji mladić Ljoška (Onokov) živi s dedom (Tatato) na najistočnijem ostrvu Ruske Federacije, još istočnije od čukotskog kopna. Ostrvo se nalazi nekoliko desetina milja od Aljaske, ali je Beringov Moreuz zapravo granica dva sveta, i to ne samo geopolitički. Na toj geografskoj dužini se, kako se Jurjev kasnije u filmu referira, prelamaju datumi. U Ljoškin unekoliko asketski svet koji se svodi na ribarenje i višenje s najboljim drugom Koljanom (Ljubimcev) s pojavom interneta ulazi tektonska promena. On otkriva fenomen »devojaka pred kamerama« i do ušiju se zaljubljuje u jednu od njih, Hollysweet999 (Asmus), koja navodno živi u Detroitu, toliko da je spreman da se sam protiv svih uputi na putovanje ribarskom barkom u novi svet.
Prvi deo filma je zapravo »slice of life« tip festivalskog naslova dodatno očuđen američkom »indie« estetikom ne toliko različitom od one kakvu viđamo u filmovima koji premijere imaju na Sundance Festivalu, Tribeci ili SXSW-u, sa sve bizarnim i ničim izazvanim skretanjima prema vodama muzičkih spotova. Ljoškini i Koljanovi postupci deluju nemotivisano, ali za neke od njih je moguće naći opravdanje da tamo na ostrvu baš i nema šta da se radi, pa oni ne znaju šta bi sami sa sobom. U drugoj polovini film doživljava metamorfozu prema jednako bizarnoj avanturi i filmu ceste koja se uveliko zasniva na jezičkoj barijeri i sudaru svetova.
Problem s prvencem Filipa Jurjeva je u tome što zapravo nema uporišta u realnom svetu, a svoj koji stvara je klišeiziran i usmeren ka poentiranju na nečemu posve neodbranjivom. Internet je svakako uneo tektonske promene u živote ljudi, živeli oni u velegradima ili u potpunim zabitima, ali internet nije »isisan iz prsta«, nego je došao sa nekom infrastrukturom i istorijatom još tektonskijih promena: satelitskog prenosa, industrijalizacije, električne energije, telefonije... U tom smislu je za očekivati da se Ljoška, pre nego što je ugledao Hollysweet999 na internetu, već susreo sa sličnom formom prostitucije, makar putem reklama za »vruće telefone« na satelitskoj televiziji.
Ono što Jurjev postiže je zapravo egzotizacija jednog zabačenog dela naše planete. Ma koliko to delovalo romantično i »pozitivno«, ipak je u pitanju igranje na kartu stereotipa, rasizam i dociranje s visoka, što je inače slučaj s brojnim anti-tehnološkim traktatima. To, naravno, ne znači da The Whaler Boy nije atraktivan prizor za gledanje i da Jurjev nema talenta za režiju (talenat za pripovedanje je drugi par rukava, njega, čini se, stvarno nema). Izbor lokacija je unikatan, a fotografija Mihaila Hurseviča i Jakova Mironičeva je izuzetna i verovatno je najbolji aspekt filma. U konačnici, The Whaler Boy je film za publiku vrlo specifičnog ukusa.