kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Dominic Cooke
scenario: Tom O’Connor
uloge: Benedict Comberbatch, Merab Ninidze, Jessie Buckley, Angus Wright, Rachel Brosnahan
Svedočeći ovim zatvaranjima granica, panikama oko zaraze i propagandnim ratovima i birokratskim cinculiranjima oko vakcina, čovek ne može, a da se ne priseti Hladnog rata. On je bio »hladan« samo nekom pasivnom posmatraču, ali je mnogima u političkoj i špijunskoj zajednici on bio način života. Propaganda se gutala, pretilo se protivniku, uglavnom u svrhu prikupljanja poena na domaćem terenu, a strah od uništenja nuklearnim oružjem je bio sveprisutan i uveliko eksploatisan. Ono što se kod nas u Jugoslaviji zvalo »atomski zdesna« (ili »sleva«, svejedno), u Britaniji je bilo upozorenje od 4 minuta, smislenost i korisnost im je tu negde.
Hladni rat je unekoliko postao literarni, filmski i televizijski žanr za sebe. Deo žanra više usmeren na akciju (od Bonda nadalje) je napetu političku situaciju koristio kao kulisu za vratolomne avanture i raskošne efekte. Onaj »realističniji« pol istog pod-žanra je, pak, prvo pokušavao da dokuči pravila špijunske igre, da bi posle izmišljao svoja. Naravno, između dve krajnosti, eskapizma i naturalizma, smestilo se sijaset romana, filmova i televizijskih serija. The Courier Dominica Cookea koji upravo igra u hrvatskim bioskopima svakako više reži onom realističnijem polu, čak je snimljen po istinitim događajima, a odanost stvarnim likovima i događajima ilustrirana je obaveznim dokumentarnim snimcima na kraju.
The Courier je smešten u rane 60-te godine kada se Hladni rat mogao opako usijati. Kubanska kriza, propelirana Hruščovljevim nepredvidivim ponašanjem i Kennedyjevim čvrstim stavom, već je toliko puta korištena kao kontekst i u kinematografijama Istoka i Zapada, ali i kod nas, doduše u drugom svetlu (Tri karte za Holivud Božidara Nikolića). Pitanje je da li bi ta igra »jaraca na brvnu« bila okončana tako bezbolno da nije bilo napora nekolicine »dobrih ljudi« koje prati ovaj film.
Prvog od junaka, pukovnika Olega Penkovskog (Ninidze) upoznajemo još u prologu kada u očajničkom pokušaju pokušava da pošalje depešu Amerikancima pomoću dvojice mladića, slučajnih prolaznika u Moskvi (da, i toga je bilo, ljudi su putovali s jedne na drugu stranu »Gvozdene Zavese«). Ta će depeša o sovjetskim nuklearnim planovima i Predsednikovoj želji za »oštrenjem rogova« potaknuti niz događaja i planova sa druge, britanske i američke strane. Amerikanci se, naime, plaše da se eksponiraju otkad im je najviše rangirani agent u Moskvi, major Popov, bio uhvaćen i pogubljen, pa za pomoć mole Britance čija je špijunska mreža u SSSR-u razgranatija i diskretnija.
Tu na scenu stupa drugi naš junak, biznismen Greville Wynne (Cumberbatch), amater bez špijunskog treninga, ali sa savršenim alibijem kao gramzivi poslovnjak koji je već radio u Istočnoj Evropi, pa zato može da uspostavi kontakt sa Penkovskim kojem je inače u opisu radnog mesta na Institutu za naučna istraživanja industrijska špijunaža zapadne tehnologije. Wynneov špijunski posao je zapravo kurirski i to tako da nikad ne zna šta zapravo nosi, a celu akciju nadgledaju Dickie Franks (Angus Wright) iz MI6 i Emily Donovan (Rachel Brosnahan) iz CIA-e. Dvojica muškaraca vrlo brzo postaju prijatelji, ali je pitanje vremena kada će KGB početi da sumnja šta se događa, pa će lojalnost biti testirana. Takođe, i u Grevilleovom privatnom životu se lojalnost postavlja kao pitanje, a postavlja ga njegova supruga Sheila (Jessie Buckley, jedna od glumica koje su najviše »iskočile« u poslednjih nekoliko godina) koja primećuje promenu kod muža, a on ne sme da joj kaže o čemu se tu radi.
The Courier se u velikoj meri oslanja na standardne klišee Hladnog rata koje poznajemo iz knjiga i filmova, od preteće atmosfere i sveobuhvatne paranoje, preko podvučenih ideoloških razlika, pa do cinizma špijunskih službi. I poštovanje i prijateljstvo između muškaraca na suprotstavljenim stranama je takođe svojevrsni kliše. Međutim, scenarista Tom O’Connor (The Hitman’s Bodyguard) i reditelj Dominic Cooke (On Chesil Beach) kroz tu zadatu strukturu znaju da provuku i neke iskrenije i visprenije opservacije vezane za onovremeni način života (Sheila, primera radi, nikada neće direktno konfrontirati Grevillea u smislu šta se s njim događa, već će patiti u sebi i prazniti se pasivnom agresijom), pa čak i da ubace humorne meta-momente (recimo kada Greville pita svoje »handlere« ispaljuje li njegova igla za kravatu otrovne strelice). Ugođajnosti dodatno doprinose vrlo dobra fotografija Seana Bobbitta i muzika Abela Korzeniowskog.
Dakle, do negde 70% svog trajanja, The Courier je pošten, čak i vrlo dobar »špijunac« starog kova u kakvima su 80-ih znali igrati Michael Caine i Gene Hackman, ali ga onda istinita priča na kojoj je nastao preuzima kada i Greville i Penkovsky završe u ruskom zatvoru u čemu se scenarista i reditelj opet moraju osloniti na set klišea, ovog puta iz filmova o političkim zatvorenicima. Problem je što smo baš u dlaku to već previše puta videli po drugim filmovima, a nabijanje poente i sentimentalnosti ne pomaže naročito. Jasno, ovakvo rešenje je iznuđeno samom izvornom pričom, ali i dalje stoji da nije naročito elegantno izvedeno.
Vezivno tkivo koje spečava film da se raspadne su glumci, a pre svega Benedict Cumberbatch u glavnoj ulozi. Njegov zadatak nije nimalo lak jer je u pitanju transformacija od žovijalnog biznismena koji voli popiti, preko odanog prijatelja i pravog patriote zabrinutog za sudbinu sveta, pa do slomljenog robijaša. Za poslednju stavku je morao ići i na dijetu, što je poprilično »hollywoodski« poduhvat za glumca koji inače glumi na drugačiji, britanski način, dakle ulazeći u ulogu onoliko koliko mu prija, poigravajući se sa njom i tumačeći je na svoj način. Merab Ninidze savršeno kanalizira grč situacije u koju se upetljao i neku neodređeno neprijatnu energiju nalik na uloge koje tipski igra John Cusack, dok Jessie Buckley ima nezahvalan zadatak da unese emociju u relativno tipski lik žene-supruge-patnice.
Zaključno, The Courier možda suviše »pada« pri kraju za svoje dobro i taj pad ga možda sprečava da bude vrlo dobar film (odličan, realno, nije ni mogao da bude jer se suviše oslanja na konvencije), ali je svejedno sasvim solidan, što je u ovako neurednoj bioskopskoj ponudi popriličan uspeh.