kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Soi Cheang
scenario: Au Kin Yee
uloge: Mason Lee, Lam Ka Tung, Hanna Chan, Hiroyuki Ikeuchi, Liu Cya, Sammy Sum, Fish Liew, Kumer So
Poslednjih godina Berlinale ne prestaje da nas iznenađuje žanrovskim filmovima uglavnom istočnoazijskog porekla u selekcijama kao što su Special ili Panorama. To ne treba da čudi imajući u vidu da je azijska kinematografija u nezaustavljivom usponu, što uključuje i njen žanrovski deo koji se u poslednje vreme sve ređe zadovoljava time da bude tek puka zabava i sve otvorenije pokazuje artističke ambicije dalje od toga da je primeti i u svoju poetiku inkorporira neki novi Tarantino. Najkrvaviji naslov ovogodišnjeg Berlinala dolazi iz Hong Konga od reditelja Soi Cheanga najpoznatijeg po akcionim filmovima kao što su Kill Zone 2 (2015), Dog Bite Dog (2006) i Motorway (2012), zove se Limbo i prikazan je u netakmičarskom programskom segmentu Special.
Cham Lau (Lam Ka Tung) prekaljeni je policijski inspektor sa traumom u prošlosti koja od njega zna da napravi bezobzirnu sirovinu kada se na nekog ili na nešto ustremi. Njegov novi partner je novajlija Will Ren (Mason Lee, sin reditelja Anga Leeja) koji igra po pravilima. Njih dvojica možda jesu stereotipni pandurski par iz filmova, ali se Soi Cheang i iskusni žanrovski scenarista Au Kin Yee makar ne prave da otkrivaju toplu vodu, a zadatak koji se pred njih postavlja ispostaviće se većim ne samo od ograničenja stereotipnog pandurskog para, nego i od svega što su do sada radili. Naime, u sirotinjskoj gradskoj četvrti pojavio se brutalni serijski ubica koji svoje žrtve prvo osakati, pa onda ubije i ostavi na sred ulice. Ubica (Ikeuchi) nema imena ni prošlosti, retko govori i to samo jednu rečenicu na japanskom. Kada se putevi dvojice policajaca manje slučajno, a više namerno ukrste sa Wong To (Liu Cya), profesionalnom kriminalkom tek puštenom iz zatvora sa kojom Cham Lau ima nerazjašnjene račune, formira se pakt vođen nuždom, interesom, ali i pokajanjem kako bi se monstrumu stalo na put.
Najslabija karika filma je njegov naslov koji se može učiniti odveć generičkim (koliko li je samo filmova raznih tematika pod tim naslovom snimljeno?!) i suštinski pogrešnim. Već od samog početka smo makar u petom krugu pakla, do kraja ćemo stići i do devetog, tako da prvi, zvani limbo tu nema šta da traži. Sa druge strane, ako ga posmatramo kao igru rečima na engleskom (inače još uvek jednom od zvaničnih jezika u Hong Kongu) i imamo u vidu tematiku i prosede filma, možemo posumnjati na nečiji uvrnuti smisao za humor.
Druga potencijalno problematična stvar je inflacija raznih oblika nasilja, posebno onog prema ženama i u okviru toga posebno prema Wong To. Teško da se tu radi o autorskom sadizmu ili sistemskoj mizoginiji, već više o ukazivanju na istu. U tom pogledu, određene paralele se mogu povući sa filmovima pokojnog korejskog autora Kima Ki-duka (koji je i privatno bio žestoko kontroverzan tip), a izgovor koji može upaliti da se nasilje ne veliča, već samo prikazuje kakvo jeste. U svemu tome ima i dosta stilizacije, ali i doze psihološke realističnosti da žrtve ne pristaju baš uvek da budu žrtve, nego znaju i da uzvrate i da se postave za sebe što će raspravu o nasilju samo prolongirati.
Cela ta rasprava posve je nebitna iz jednog prostog i jednostavnog razloga, a to je da je Limbo dobar film u kojem su svi elementi koji bi drugde bili otpisani kao klišei (pritom zaboravljamo da nešto postaje kliše s razlogom – zato što „radi”) savršeno funkcionišu i svaki za sebe i jedan sa drugima. Jasno, nema tu naročite originalnosti i prilično je jasno da su i scenarista i reditelj u mislima imali američke klasike žanra trilera o serijskim ubicama, ali se Limbo od njih ipak razlikuje svojim gipkim skakutanjima kroz žanrove (stalno se izmenjuju drama, triler, akcioni film, a ponekad i horor), kao i upadljivim dizajnom koji se ne zaboravlja tako lako.
U opisu tog dizajna prvo moramo da pođemo od fotografije, crno-bele u jakom kontrastu koja filmu daje notu kakvog mračnijeg stripa u koji se savršeno uklapa i „soundtrack” filma, pa i klišeizirani koncept da kiša ne prestaje da pada. Drugo i još važnije, autorski duo izabrao je one lokacije koje neki drugi filmski autori ne bi baš tako rado pokazivali, sve te stražnje ulice, uličice, prolaze, zadnja dvorišta i još štošta, gde je sve prekriveno đubretom. Taj Hong Kong daleko je od glamura uslikanog u brojnim akcionim gangsterskim filmovima i od idiličnog, dnevnog, pristojnog života koji su nam pokazali hongkonški festivalski i art filmovi.
Moguće je čak da iza te metafore đubreta i gadosti, što lokaliteta, što ljudskog duha, upakovane u hollywoodski žanrovski standard (Fincherov Seven je bio isto tako neapologetski gadan) krije i metafora sadašnjeg Hong Konga pod pritiskom spoljne sile koja mu ne sprema ništa dobro, te da će se smeće koje se skrivalo po budžacima pre ili kasnije preliti na glavne avenije ili u divne parkove. Ali i bez toga, Limbo je takav hibrid žanrovske ekonomike pripovedanja i artistične vizuelizacije da će gledaoca bez problema prikovati za ekran.