kritika objavljena na XXZ
2021.
režija: Ana Katz
scenario: Ana Katz, Gonzalo Delgado
uloge: Daniel Katz, Julieta Zylberberg, Lide Uranga, Jose Luis Arias, Marcos Montes, Valeria Lois
Odrastanje je trajan proces koji se nikada ne završava. Barem ga tako vidi argentinska filmska autorka Ana Katz u svom po trajanju kratkom, po atmosferi intimnom, a po rasponu epskom filmu The Dog Who Wouldn’t Be Quiet koji je nedavno pobedio u takmičarskom programu Big Screen na 50. jubilarnom filmskom festivalu u Rotterdamu, prethodno igrajući na najprestižnijem američkom indie festivalu Sundance gde je marljivo skupljao dobre kritike.
Čini se da je naslovni pas problem u Sebastianovom (autorkin brat i čest saradnik Daniel Katz) inače usamljeničkom životu, ali mi tome ne možemo svedočiti iz prve ruke. Pas, navodno, laje kada ga se ostavi samog u stanu, što trojcu komšija toliko smeta da su spremni da se tiskaju na kiši pred Sebastianovim vratima da bi mu to rekli. Sebastian, takav kakav jeste, blag i nesklon konfliktu, pronalazi rešenje da psa vodi sa sobom na svoj kancelarijski posao, ali politika kuće, kako to kaže njegova šefica (Lois) to ne dozvoljava. Lako za jedan »toalet-incident«, ali ili pas više ne može dolaziti na posao ili to ne može činiti njegov gazda.
Sebastian stoga nalazi privremeni posao da čuva seosko imanje dok je njegov vlasnik odsutan, gde nesrećnim slučajem ostaje i bez psa koji ga je naterao na promenu životnog stila. Mesto radnje, odnosno njegov prvi kontakt sa državnom infrastrukturom, indikativan je u smislu Sebastianovog klasnog i političkog buđenja: obližnja železnička stanica nazvana je po dvojici aktivista poginulih 2002. godine, ali Sebastianovo buđenje neće i ne može biti samo političke prirode, premda mu je jedan od prvih instikata da kad shvati da se na stari posao ne može vratiti taj da se pridruži poljoprivrednoj kooperativi.
Ono što sledi je zapravo serija vinjetica, nepredviđenih, često i ekstremnih životnih situacija i obrata. Na ko zna kojem po redu venčanju svoje majke (Uranga), on upoznaje »ženu svog života« (Zylberberg) koju u sledećoj sceni vidimo u visokoj trudnoći. Ceo svet zadesi katastrofa vanzemaljskog porekla zbog koje je vazduh iznad visine od 4 stope otrovan, pa se ljudima izbor svodi na čučanje i puzanje ili na nabavku kacige sa sprovedenom cevčicom. Novopečeni supružnici i roditelji naći će se na različitim stranama polemike, što će im i uništiti vezu, jednom kada Sebastian ostane bez svoje kacige i posledično bez posla. »Pandemija« će proći, život će se vratiti u neku normalu, ali će neke posledice ostati trajne, za Sebastiana i za ceo svet.
Za dugometražni film, The Dog Who Wouldn’t Be Quiet je zapravo kratkog formata (73 minuta) i pritom uglavnom lišen neke akcije i herojstva. Uglavnom imamo čoveka, njegove opservacije, lični rast i razvoj u odraslom, zrelom periodu života, u bučnom velegradu, na ulicama provincijskih gradića ili u tišini širokih prostranstava. Kratke pričice iz života grupisane su u poglavlja koje su odeljene jednostavnim, a efektnim animacijama koje ilustruju neke od prelomnih događaja. Kroza sve to, Sebastian se probija sa određenim mirom, dobrotom, brigom za druge i željom da iznađe kompromis, što nije uvek moguće.
Film je razvijan i sniman godinama, što se vidi i na Sebastianovom, odnosno Katzovom licu, i to ne samo u smislu različitih frizura i stilova brade, kao i na činjenici da je na projektu radilo čak pet direktora fotografije, svaki za po jedno poglavlje i klaster vinjetica. Primećuje se da je svaki od njih uneo nešto svog stila koji je brižljivo izbalansiran i ujednačen u montaži Andrésa Tamborina u kojoj se ponekad čini da eoni prolaze u jednom jedinom vezivnom kadru, zbog čega je The Dog Who Wouldn’t Be Quiet jedan od onih izuzetnih filmova koji će obeležiti ne samo ovu godinu, već i period koji je pred nama.
A naslovni pas? Pa, on je metafora i nepokretni pokretač stvari koje se ionako moraju kretati. A njegovo lajanje koje gotovo nikad ne čujemo? Lajanje nije njegovo, to je buka sveta koji nas okružuje, koju ne možemo da isključimo i koja nas tera da se prilagodimo i igramo po pravilima. Kapitalizam ili preživljavanje? Očekivanja sredine ili očekivanja nas samih? Sve to, i zato je ponekad zdravo uzeti pauzu, isključiti se i baciti poneki dugi pogled u nadi da će barem nešto »sesti na svoje mesto«.