kritika objavljena na XXZ
2020.
režija: Steven Soderbergh
scenario: Deborah Eisenberg
uloge: Meryl Streep, Lucas Hedges, Diane Weist, Candice Bergen, Gemma Chan, Dan Algrant, John Douglas Thompson
Nemojte reći da niste bili upozoreni već samim naslovom. U filmu Let Them All Talk zaista svi živi govore li govore, pričaju i razgovaraju, toliko da sve podseća na filmovani teatar koji tek tu i tamo »ukači« dinamiku klasicističkog Woodyja Allena. Likovi su, naravno, situirani, opsednuti samim sobom i svojim životima, odnosno starošću koja im se odavno prikrala i spremna je da preuzme kompletnu životnu atmosferu. Ali dve su stvari koje Let Them All Talk čine interesantnim filmom: prvo, to je film o ženama koje se čine organskima, iako ne nužno »ženski film«, i drugo, to je film Stevena Soderbergha, jednog od najaktivnijih i najversatilnijih filmskih stvaralaca u Americi, od indie okruženja do Hollywooda.
Većina radnje je smeštena na prekookeanskom brodu, na liniji od New Yorka do Southamptona u Engleskoj. Nekome ko prati triviju neće biti teško prepoznati toponime iz najpoznatijeg prekookeanskog putovanja koje se završilo katastrofom, ali to ovde možemo pripisati slučaju-komedijantu, odnosno ironičnoj igri sudbine. U centru priče o ženama, pak, može biti samo jedna čiji ego može napuniti amfiteatar, kao skrojena za jednu od najboljih glumica svih vremena. Alice (Streep) je nagrađivana i cenjena spisateljica čiji status prevazilazi okvire tipičnog »ženskog pisma« i ona brodom putuje kako bi u Londonu primila nagradu toliko prestižnu da se čak ni ne dodeljuje svake godine, već prema potrebi. Kako iz zdravstvenih razloga ne može da putuje avionom, ona optira za »krstarenje« koje to nije, ali na njega liči, i sa sobom vodi svoju »sviru« koju sačinjavaju dve prijateljice iz studentskih dana i njen nećak, dok je na brodu takođe, bez njenog znanja, i njena nova agentica Karen (Chan) i njen rival, plodni pisac trivijalnih misterija Kelvin Kranz (Algrant) koji može da izbaci dve knjige godišnje, dok je ona u teškoj blokadi.
U sviti su, međutim, Susan (Wiest), žena koja se bavi aktivizmom u smislu borbe za oslobođenje žena osuđenih za zločine nad parterima koji su ih zlostavljali i Roberta (Bergen) koja na krstarenju kao da traži beg iz svog svakodnevnog života prodavačice u butiku, uverena da je zaslužila bolji život. Njih tri su u sporadičnom kontaktu od studentskih dana, Robertine ljubavne avanture koje su se loše končale su poslužile kao inspiracija za Alicine romane. Susan o tome nema naročiti stav i pokušava da bude tačka balansa i oslonca obema, dok Roberta pokušava da istrži nešto, materijalno i emocionalno, od Alice za koju misli da je parazitirala na njoj.
Sa druge strane, Tyler (Hedges) je Alicin omiljeni nećak i najbliže što ima nasledniku po »krvnoj liniji«, a ona je njemu ideja vodilja neke vrste i jedina osoba u njegovoj familiji koju on ne smatra banalnom i stida vrednom. Po prirodi stvari dobar dečko, on njoj figurira kao potrčko neke vrste, što će ga dovesti u neprilike u pod-zapletu koji on ima sa Karen čiji će interes za Alicin rad na novom romanu on krivo protumačiti kao interes za njega. Inače bi takva postavka predstavljala idealan »ulaz« za komediju zabune, ali Let Them All Talk nije takav film.
Ključ »misterije«, međutim, možda leži u neznancu (Thompson) koji svakog jutra izlazi iz Alicine sobe i koji je prati na plivanje... Iskusnijim gledaocima verovatno neće biti teško pogoditi preokret pri kraju filma jednom kada brod pristane i društvance se uputi na grob opskurne velške spisateljice koja je jako uticala na Alice. Takođe i pod-zapleti sa Karen i Kelvinom, a koji pokušavaju da raskrinkaju zakulisne igre u savremenom odumirućem izdavaštvu, deluju u priličnoj meri nedomišljeno i nerazrađeno.
Let Them All Talk se, uslovno rečeno, iskupljuje organskim dijalozima koji deluju skoro pa improvizovano, dok se »scenario« koji potpisuje autorica nagrađivanih kratkih priča i univerzitetska profesorka Deborah Eisenberg ponajpre liči na kolekciju vinjetica i crtica. U tom okruženju glumačka postava ima priliku da zablista. Srećom Meryl Streep ne preuzima ceo film, već samo njegovo centralno mesto (inače je sklona okupaciji celokupnog filmskog prostora ukoliko ne naleti na nekoga ko joj se može »suprotstaviti« ispred ili iza kamere), dok joj kontra-težu čine njeni partneri i partnerke, među kojima se ističe Candice Bergen, svojevremeno jedna od upadljivijih hollywoodskih lepotica, a sada izuzetno versatilna glumica koja zrači integritetom. Dobra stvar scenarija i Soderberghove interpretacije je i to da od Alice i Meryl Streep uspevamo tu i tamo predahnuti, dok Lucas Hedges, vrlo dobar kao Tyler, dobija solidnu minutažu na ekranu.
Steven Soderbergh se već pokazao i dokazao kao izuzetno plodan i raznovrstan filmski autor, od »indie« perioda sa Sex, Lies and Videotape (1989) kojim se upisao u istoriju kao najmlađi canneski pobednik, preko filmova koji određuju pravac kretanja Hollywooda, kao što su to Contagion (2011), Erin Brokovich (2000) i Traffic (2000) i ultimativnih filmova za srca i duše publike (Ocean’s serijal), pa do nekada srećnih, a nekada nesrećnih eksperimenata sa novim filmskim tehnologijama reda veličine Unsane (2018) i The Laundromat (2019) koji su snimljeni mobilnim telefonima. U Let Them All Talk Soderbergh dosta posla odrađuje sam, potpisujući se pseudonimima Peter Andrews kao direktor fotografije i Mary Ann Bernard kao montažer, pritom isprobavajući domete nove RED Komodo digitalne filmske kamere u situaciji bez dodatnog veštačkog osvetljenja, odnosno samo sa ambijentalnim i prirodnim. Vizuelno, rezultat je zadovoljavajući (u smislu da film ne izgleda ružno i amaterski), ali je opet daleko od nekog savršenstva, pa je u konačnici Let Them All Talk solidan film koji kvalitativno možemo smestiti negde u sredinu autorovog opusa i preporučiti za gledanje u slobodno vreme preko video-servisa ili, ako se prilika ukaže, u bioskopu.