kritika objavljena na XXZ
2020.
scenario i režija: Jacob Chase
uloge: Azhy Robertson, Gillian Jacobs, John Gallagher Jr, Winslow Fegley, Rachel Wilson
Horor kao žanr je najefikasniji kada se strahom ne bavi samo na njegovom pojavnom, manifestacionom nivou. Simbolička i metaforička komponenta tog straha su svakako pametnije, dosta često i strašnije od prostog prepadanja gledalaca. U tom smislu, Come Play, iako nije baš najoriginalniji i najdubokoumniji horor film svih vremena, dolazi kao relativno osveženje ove prilično mršave godine koja i sama izgleda kao horor-film.
Reditelj filma Jacob Chase kojem je ovo debi u dugometražnom formatu, a inače uglavnom radi kao montažer, veliki je fan horora i to se vidi u poigravanju sa konceptima i klišeima. Simpatičan komadić trivije je i to da je jedno vreme bio vlasnik malog biznisa kuće duhova. Come Play deluje kao ekspanzija jedne od bezbrojnih priča Stephena Kinga, a zapravo je nadogradnja autorovog prethodnog kratkog filma Larry, od kojeg posuđuje samo monstruma koji ima potencijala da postane franšizno čudovište u doglednoj budućnosti.
U centru priče stoji autistični dečak Oliver (Azhy Robertson) koji ne govori, već koristi telefonsku aplikaciju komunikatora i koji je toliko opsednut Sunđer-Bobom da dotični crtani film može beskonačno dugo gledati. Oliver pati zbog svoje različitosti u školi, naročito kada se nađe na meti nasilnika predvođenih njegovim nekadašnjim drugom Byronom (Fegley). Kod kuće su pod pritiskom, pak, roditelji: majka Sarah (Jacobs) se po ceo dan bavi sinovljevim potrebama, što je vrlo nezahvalan posao koji je iscrpljuje i stavlja pod stalni pritisak, a otac Marty (Gallagher) radi nekoliko poslova, pa ga uglavnom nema kod kuće, a kada se pojavi sa nekim poklonom ili spreman da se sinom poigra, postaje njegov instant-heroj.
Monstrum Larry, pak, nije tipičan monstrum iako tako izgleda svojom veličinom i disproporcionalnim udovima. On je lik iz elektronske slikovnice, odnosno aplikacije koja se sama po sebi instalira na telefonima, tabletima, kompjuterima i »smart« televizorima, dok se po kući i spoljnom svetu kreće samo tamo gde ima struje koju koristi kao pogonsko gorivo. Pričicu, rimovanu i ilustrovanu jednostavnim potezima voštanih bojica, naravno, treba pročitati do kraja. Štos sa Larryjem je, pak, taj da on samo želi prijatelja, po čemu se suštinski ne razlikuje od Olivera, ali prijateljstvo s njim ima svoju cenu...
U početku podtekst filma je zanimljiv jer se bavi višestrukim užasima onoga što se zove život, posebno ako taj život nije ni na koji način privilegovan. Sarah i Marty su relativno siromašni, briga o Oliveru im iscrpljuje resurse, što je horor sam po sebi, svađaju se, što je takođe horor. Oliverov autizam i »zaključanost« u unutrašnjem svetu svakako su strašni za njega. Konačno, tu je i onaj filozofski nivo usamljenosti i nerazumevanja su svakako strašni i više nego aktuelni u pandemijskoj godini koja podstiče jednu ili drugu formu asocijalnog ponašanja. Glumci su na visini zadatka, a Chase, čini se, zna šta radi, pa u prvoj polovini filma Come Play deluje kao nešto što može biti najbolji horor-film ove godine.
Nisu loše ni »set piece« scene bazirane na prepadima i poigravanjima sa percepcijom u kojima dozirano otkrivamo sve više i više o Larryju. Jasno, ima tu više elemenata pozajmljenih iz drugih filmova, za početak Larryja možemo zamisliti kao derivat Babadooka, pregorevanje sijalica je efektno, ali i očekivano i više puta viđeno, a koncept čudovišta koje u kuću ulazi putem tehnologije je štos iz originalnog Poltergeist filma. Kombinujući te elemente, Chase svejedno odaje utisak da ima originalnu i celovitu ideju.
Do pada, međutim, dolazi u drugoj polovini filma jer autor ne uspeva da svoje ideje i pitanja koje je otvorio »zapakuje« drugačije nego u formi tirade o opasnosti ovisnosti o tehnologiji. Taj neo-luditski stav, sam po sebi konzervativan, Chase dodatno podvlači insistiranjem na porodičnom zajedništvu, roditeljskoj ljubavi i nužnosti žrtve, što su dobro poznate »family values« mantre. Nesklad sa idejama o inkluziji i hororu usamljenosti pre svega tako postaje frapantan, a žrtvom postaju oni zanimljiviji delovi i originalnije ideje u filmu.
Opet, Come Play, nesavršen kakav je, interesantan je dugometražni prvenac, ali i svojevrsno upozorenje o izazovima transfera sa kratkog na dugi format. Kratki filmovi su sami po sebi koncentrovaniji i koncizniji, određena logička preskakanja mogu biti uračunata u to tako da ne smetaju previše dokle god je poenta jasna, ali kod dugog metra su pravila igre malo drugačija, a nedoslednosti uočljivije.