2014.
scenario i režija: Laura Poitras
Dokumentarce gledamo drugačije od igranih filmova i druge stvari u njima tražimo. Recimo da je njihov pristup mnogo bliži novinarstvu nego umetnosti, a objektivnost, informativnost – podrobnost i celovitost slike koju vidimo su svakako značajniji od stručnih umetničkih kvaliteta poput scenarija, režije, vizuelnog dojma i ritma koje studiramo u igranim filmovima. Na stranu semantičke razlike između objektivnosti i neutralnosti, već samim izborom toga šta je više, a šta manje bitno autor ili novinar demonstrira svoj stav. Uostalom, između igranih filmova i dokumentaraca postoji “siva zona” filmova po istinitom događaju, doku-drama i dramskih intervencija u faktografiju.
Ono što nas privlači ili odbija od pojedinih dokumentarnih filmova je njihova tema. Ako nas zanima tema (ličnost, pojam, proces), pogledaćemo dokumentarac o njoj. Ako ne, male su šanse za bilo kakvo ciljano gledanje. Isto tako, i naša prosudba u velikoj meri zavisi od teze koju film zastupa. Ako se a priori ne slažemo s njom, uzalud vam trud svirači, odnosno dokumentaristi. Ne pomaže tu ni inovativni pristup, ni intervencija u napetost, ni odmeren, edukativan ili upozoravajući ton kako je to nešto jako važno.
Dakle, pred sobom imamo Citizenfour, dokumentarac o Edwardu Snowdenu sa njim u glavnoj “ulozi”. Centralni deo filma je snimljeni intervju od nekoliko dana s njim u hotelskoj sobi u Hong Kongu netom nakon njegovog prebega. O Snowdenu sada već znamo dosta toga: bio je kompjuterski analitičar pri NSA, otkrio je veličinu i sveprisutnost vladinog sistema za nadzor komunikacija i praćenje građana, i pobegao je prvo u Hong Kong, pa onda u Rusiju. Od tada se naizjavljivao svega i svačega, ili su mediji to izmišljali, “pevao za večeru” pred diktatorskim režimom Onoga čije se ime ne spominje i hvalio njegova demokratska dostignuća, pa samim time izgubio sve kredite kod moje malenkosti. Čovek sam, alergičan na logičke greške, uskakanje sebi u usta i politički kurvarluk, oprostite mi.
Znači, film sam započeo sa relativno negativnom premisom, a ni autorica Laura Poitras se nije potrudila da bude naročito simpatična sa svojim “vidite me kako sam važna” hvalisavim stavom na početnim karticama. “Ja propitujem, ja upozoravam, ja rušim Sistem, mene pretresaju, meni prete, morala sam da pobegnem iz zemlje”. Ne kažem da ona ne radi jedan važan posao, ali ulazak u sukobe je nekako profesionalni rizik svakoga ko radi političke dokumentarce. Laura Poitras je pre desetak godina započela svoj serijal o post-9/11 Americi, prvo snimajući dokumentarac o sumnjivim izborima u Iraku 2005. godine (My Country, My Country). Usledio je film o zatvoru Guantanamo (The Oath). Za treći film imala je želju da se bavi ograničavanjem lične slobode američkih građana kao posledicom 9/11 i u tu svrhu započela komunikaciju sa još jednim disidentom Williamom Binneyem, a onda joj se u šifrovanim porukama javio Snowden pod pseudonimom Citizenfour.
Nakon uvodnog izlaganja teze o prisluškivanju, srednji deo filma je pomenuti Snowdenov intervju britanskom Guardianu i njegovom novinaru Glennu Greenwaldu. Snowden mirno i staloženo izlaže situaciju u kojoj se našao, zvaničnu politiku SAD skrivenu od očiju javnosti i svoje stavove o privatnosti podataka i slobodi. Usput upoznajemo njegove rituale i sigurnosnu kulturu (ono legendarno ukucavanje šifri ispod pokrivača) i saznajemo kako nas i na koje načine Veliki Brat može pratiti, na internetu, preko telefona, kreditnih kartica... Saznajemo da postoje tzv. farme servera gde se podaci pohranjuju i programi koji su u stanju da od sirovih podataka slože kontekst, bio on ispravan ili ne, svejedno je moguć.
Film, kao i svaki tako intoniran uradak, promašuje da vidi slamku spasa u besmislu svega toga: ma koliko podataka neko imao i ma koliko oni bili posloženi u tačan ili pogrešan kontekst, to i dalje mora proveriti živ čovek u okviru svog radnog vremena. Isti taj živ čovek mora doneti odluku i po njoj postupiti. Uostalom, po čemu je to različito od sistema ličnih karata, pasoša i drugih dokumenata za identifikaciju? Jednom smo pristali na to da organi znaju ko smo i kuda se krećemo, sve dalje od toga je samo tehnološki modernija verzija. “Silver lining” nam se, kao i u slučaju “low-tech” informacionih sistema u vidu arhivatora prve, druge i treće klase i sreskih špijuna, krije u zaštiti koju nam pruža šum. Da, mogu da znaju sve o nama, ali 99,9% toga će biti nebitno i to će sakriti ono bitno. Sličnom logikom određeni ljudi traže sigurnost u javnosti i javnom delovanju. Sličnom logikom manipulatori zatrpavaju medije i javnost sa gomilom trivijalnog sadržaja i skreću pažnju sa bitnih stvari.
Drugi problem koji Citizenfour u svojoj nadmenosti ne tretira je određeni stepen auto-cenzure i straha koji se javlja kod građanstva glede njihovog javnog delovanja. Još jedno mesto gde Citizenfourpodbacuje je ovog puta čisto filmska stvar: znamo da je Snowden lagano paranoičan (što ne znači da mu ne rade o glavi), ali štosevi sa telefonskim pozivima i požarnim alarmima deluju kao zaista jeftin trik, bilo da su stvarno zabeleženi ili nisu. Međutim, iznad svega stoji problem koncepta: Citizenfour fingira urgentnost, a slučaj Snowden je do sada već bajata, potrošena vest. Laura Poitras ne uspeva da napravi zadovoljavajući “follow-up” u trećem delu filma, osim još bajatih vesti, nema tu neke suštine, čak ni nove ideje.
Manjkavosti i tendenciozni, hvalisavi i hagiografski pristup na stranu, Citizenfour je dokumentarac o kojem će se dugo pričati. I to više o temi filma nego o njegovom dometu. Bilo je belodano da će pokupiti Oscara, opet zbog teme, a ni konkurencija mu nije bila neka. Uostalom, i kod Oscara je sve stvar teme i dvostrukih standarda. Prethodne godine im The Act of Killing, jedan zaista kritički nastrojen i pritom inovativan dokumentarac, nije bio dovoljno dobar ili bolje rečeno podoban i tu je Akademija pala na testu. Ove godine je kipić dodeljen filmu koji ubeđuje već ubeđene. Tja.