2013.
scenario i režija: Helene Cattet, Bruno Forzani
uloge: Klaus Tange, Ursula Bedena, Jean-Michel Vovk
Kritičari obično počinju kritiku ovog filma sa guranjem u giallo nišu. Giallo je italijanski žanr koji je uticao na američke slashere i koji kroz miks horora, misterije, trilera, noira, fantazije i fantastike priča o ubistvima, misterijama, čudnim pojavama, seksu, fantazijama i perverziji. Pravi primer za ovakve filmove je rad Daria Argenta, a odjeci gialla prisutni su posvuda, pa recimo i u Sin City franšizi. Recimo da se, nekako već, The Strange Colour of Your Body’s Tears može ugurati u giallo u najširem smislu pojma, kao uostalom i prethodni film dvojca Cattet-Forzani, Amer (2009), ali to vas neće naročito dobro pripremiti na ono što sledi.
Dan (Tange) se vraća kući sa poslovnog puta i otkriva da su vrata njegovog stana u art-nouveau zgradi punoj vitraža i mozaika zaključana iznutra. Kada provali vrata, otkrije da njegove žene Edwige (Bedena) nema u stanu. Kako se nije prethodno najavila da ide nekamo i kako njeno odsustvo traje duže od “skočila sam po cigarete/vino/povrće za supu” vremena, Dan njen nestanak prijavi policiji. Kako ni detektiv (Vovk) nije baš od pomoći i pokazuje simptome pregorelosti i PTSP-a, te priča nepovezane priče kao primere za svoje teorije, već vidno iznervirani Dan počinje svoju potragu u zgradi i oko nje. A tamo se dešavaju veoma čudne stvari, žive veoma čudni ljudi i Dan sluša njihove priče i upada u trip za tripom.
Trip je prava reč kojom se može opisati ovaj stominutni film. Nijedan kadar nije duži od nekoliko sekundi, kadrovi su sečeni oštro, uglovi su čudni, boje zasićene i invazivne, slika se podvaja. Sve je praćeno jednako naglom i oštrom, veoma glasnom muzikom, džinglovima i metalnim i drugim kratkim zvučnim efektima. Ima tu i pregršt nasilja, veoma stilizovanog, ali takođe uznemirujućeg. Ono što nedostaje je koherentnost i konciznost. Nedostaje narativne strukture u bilo kom obliku.
Samim tim nedostaje i smisla. Ovo je film o kojem je teško steći utisak, o kojem se stiče gomila difuznih, međusobno kontradiktornih utisaka. Ovo je film koji je dušu dao za analizu kadar po kadar, scenu po scenu, deo po deo, film koji se gleda grupno i o kojem se razgovara i svađa, argumentira za ovo ili za ono. Ovo je film koji je nemoguće odmeriti, proceniti i oceniti. Nezahvalno je čak i donositi bilo kakav sud.
Ovo je vizuelno atraktivan trip i vožnja i to morate znati pre nego što uđete u mrak dvorane ili pustite film na kućnom formatu (posle bioskopskog iskustva, ovo se čini kao bedna varijanta). Ovo nije film za one kojima smeta naglost. Odustanite od traženja smisla, zavalite se i pustite da vas vozi. Posle projekcije ćete ujedno biti i mrtvi drogirani i potpuno straight.