kritika objavljena na XXZ
2019.
scenario i režija: Matjaž Ivanišin (po noveli »Tačno tako je to bilo« Zdravka Duše)
uloge: Milivoj Roš, Dejan Spasić, Eva Gyecsek
Sa svakim svojim novim filmom, slovenački autor Matijaž Ivanišin pomera granice dokumentaristike. Njegov dosta cenjeni dokumentarac Karpopotnik (2013) o još jednom velikanu slovenačke i jugoslovenske kinematografije Karpu Godini snimljen uz barijeru koju je sam Godina postavio: da se on ne pojavi ni u slici, ni glasom. Tako smo umesto očekivanog portretnog dokumentarca dobili filmski esej o Godininom nedovršenom, izgubljenom filmu Imao sam jednu kuću koji je bio sačinjen od sačuvanih fragmenata i rekonstrukcije u vidu filma ceste i intervjua sa ostarelim sudeonicima Godininog filma.
Sledeći film, Playing Man (2017) počinjao je kao klasičan antropološki dokumentarac o muškim igrama i muškarcima koji igraju različite igre na širem području Mediterana, pa tako imamo kamena s ramena u Bosni, rvanje nauljenih muškaraca u Anadoliji, kotrljanje sira s vrha grada na brdu na Siciliji, igru vikanja moru u severnoj Italiji, odnosno šijavicu u Dalmaciji... U tom trenutku sledi introspektivni intermeco u kojem se autor suočava sa krizom ideja i krizom uloge reditelja koju mora odigrati, da bi nakon te kratke pauze film okrenuo u drugom smeru, prema konvencionalnoj sportskoj igri, tenisu, i ikoničkom meču, finalu Wimbledona između autsajdera Ivaniševića koji se praktično vratio iz sportske penzije i favorita Hewitta, te igri uloga države, naroda i samog tenisera na orkestriranoj proslavi u Splitu.
Sa Oroslanom odlazi još nekoliko koraka dalje. Za početak, uopšte nije reč o dokumentarcu, iako po svemu na dokumentarac, odnosno na triptih dokumentaraca liči. Jednako tako se nikako ne može okarakterisati kao »mockumentary« jer je satirična, parodična, sprdačka ili uopšte komična nota isključena. Reč je tu o fikciji koja nije »lažnjak«, i tek na kraju filma otkrivamo da je u pitanju adaptacija literarnog dela, novele Zdravka Duše, pritkom još i temeljna rekontekstualizacija u smislu premeštanja sa zapadnog pola slovenačkog kulturnog prostora (italijanske granice u dolini reke Soče u blizini Tolmina) na istočni, odnosno u Porablje s mađarske strane granice, u selo nastanjeno pripadnicima slovenačke nacionalne manjine.
Naslovni junak filma (reč »oroslan« znači »lav« na mađarskom i to je po svoj prilici njegov nadimak, iz razloga neznanih) fizički je gotovo odsutan iz filma koji počinje saznanjem o njegovoj smrti kada komšinica (Gyecsek) u statičnom kadru ulazi i izlazi iz njegove trošne seoske kuće, te ga zatiče mrtvog u elipsi. To je okidač za prvu, opservacijsku trećinu filma u kojoj u selo dolazi pokojnikov brat (Roš) u pratnji snimatelja (Spasić) kako bi saznao detalje o njegovoj smrti i kako bi preduzeo određene korake u smislu priprema za sahranu.
Prvi, uvodni deo se pretapa u drugi, kada brat i snimatelj odlaze na put preko granice u obližnji grad koji takođe ostaje neimenovan, ali se vidi da je reč o Mariboru da završe neki posao, pa brat snimatelju priča priče i anegdote o Oroslanu i o njihovom rodnom selu, te o teškim vremenima s one strane »gvozdene zavese« pod čizmom real-socijalizma. Nakon drugog čina treći, potpuno konvencionalno dokumentarni sačinjen od intervjua sa ostatkom meštana na temu Oroslana i sela, pomalo dolazi i kao šok.
U Ivanišinovoj perfektnoj izvedbi po zaokruženoj viziji, Oroslanse približava savršenstvu u filmu. Zrnasta analogna fotografija na traci od 16 milimetara filmu daje patinu vremena, ali i organski osećaj bliskosti i neposrednosti sa akterima i sa mestom radnje, za šta treba posebno pohvaliti direktora fotografije Gregora Božiča. Heroji filma su, međutim, pre svega glumci, profesionalci i naturščici od kojih u krajnjoj liniji sve zavisi, a njihov naturalizam je nešto što retko imamo prilike viđati na filmu.
Oroslanje premijeru imao prošle godine u Locarnu, gde je privukao pažnju kritičke javnosti, a daljnja festivalska turneja uključivala je značajne, izvrsno programirane festivale na evropskom (Viennale, Trst) i na regionalnom planu (beogradski Festival Autorskog Filma). Pomalo možda čudi odluka programera prizrenskog DokuFesta da ga uvrste u takmičarski program, jer se, striktno govoreći, radi o igranom filmu, ali ni iz prošlih edicija ovom festivalu nije strano poigravanje sa »docu-fiction« pristupu naročito sa onim polom pristupa gde material naginje fikciji, a pristup dokumentaristici. U svakom slučaju, reč je o jedinstvenom, neponovljivom delu filmske umetnosti.