kritika objavljena na XXZ
2019.
scenario i režija: James Sweeney
uloge: James Sweeney, Kate Findlay, Tracie Thoms, Randall Park, Betsy Brandt, James Scully, Dana Drori, Joshua Diaz
Do sada smo već valjda shvatili da seksualne preferencije pojedinca ne možemo gledati u binarnom ključu. Nekako smo prihvatili i tu Kinseyevu skalu sa sedam podeljaka, ali istina je da, ako ćemo to već pokušati da predstavimo grafički, onda bi spektralni model više odgovarao nego linearni. Seks po pravilu nije samo seks, niti je fizička privlačnost jedini faktor. Romantične preferencije se ne moraju nužno poklapati sa seksualnim. Po ovom skliskom terenu, u funkciji scenariste, reditelja i glavnog glumca, hoda James Sweeney u svom dugometražnom prvencu Straight Up.
Sweeney igra Todda, mladića od 20 i nešto godina kojem su još u osnovnoj školi “ucepili” da je gay i da bi se toga trebalo stideti. Todd je osetljiva dušica koja vuče pun džak fobija i psihičkih disfunkcija kojima dominira opsesivno-kompulsivni poremećaj koji se ogleda u patološkoj pedanteriji i gađenju prema telesnim tečnostima svih vrsta. Ma koliko se uklapao u stereotipnu verziju gay osobe (“analni tip” po Freudu), Todd je zapravo aseksualan, ali svejedno ne želi da ostatak života provede sam.
Tu na scenu stupa Rory (Findlay), devojka njegovih godina koja pokušava da u džungli Los Angelesa napravi karijeru glumice, iako je očito da joj to neće uspeti. Ona se od sveta brani ironijom i cinizmom, svesna da ne ispunjava društveno nametnute standarde, a zapravo traži nekoga ko će je razumeti i ko će joj biti prijatelj u dobru i u zlu. Njih dvoje se upoznaju u biblioteci na odeljku za samopomoć jednom predivnom zabunom: Todd preslaguje knjige na polici, zbog čega Rory pomisli da je on zaposlen tamo i da može da mu preda molbu za posao. Narednih nekoliko sati provode u razgovoru, a narednih nekoliko dana na njegovom poslu čuvanja tuđih vila dok su vlasnici odsutni. U tom trenutku će i otpočeti svoju vezu koja nije bazirana na fizičkoj privlačnosti, nego na intelektualnoj, gde su i neprijatni trenuci rasprava jednako bitni kao i oni prijatni.
Da su sami na svetu, verovatno da bi im veza uspela, mada se ni to ne može tvrditi sa sigurnošću, ali oboje zapravo moraju egzistirati u društvu koje propisuje šta je veza, a šta nije. Prvo, tu su njegovi uglavnom praznoglavi i seksom opterećeni prijatelji među kojima se ističe Ryder (Scully) koji na Toddovu novootkrivenu “heteroseksualnost” gleda kao na izdaju i internaliziranu homofobiju. Svi njegovi postupci su zapravo usmereni na sabotažu. Drugo, tu su i njegovi roditelji (Brandt, Park) koji imaju svoje viđenje zajedničkog života centrirano oko potomstva i okruženja familije. Konačno, Rory po svojoj prirodi nije aseksualna i pitanje je koliko može izdržati u takvom tipu romantične veze ma koliko joj se njene prednosti činile primamljivim na početku.
Straight Up je inteligentna i emotivna komedija koja na nepretenciozan način ispituje moderni svet u čijem centru stoje individualna sreća i individualne nesigurnosti, i to čini na vrlo duhovit način bez posezanja za jeftinim smehom. Sweeneyev scenario je, što se tiče dijaloga i tempiranja replika, izuzetan, a reference koje su u opticaju su pametne i promišljeno izabrane, tako da tu imamo i Gilmore Girls (tu seriju su oboje naših protagonista fanatično pratili), i Will and Grace (nju nisu gledali, iako žive u aranžmanu i ponašaju se kao naslovni junaci), ali i Cat on a Hot Tin Roof, posebno značajnu zbog odstupanja između izvorne drame i filmske adaptacije u tretmanu seksualnosti glavnog junaka.
Ono što scenariju nedostaje je malo dublji razvoj likova, ne samo epizodnih, već i same Rory koja bi u izvedbi neke druge, manje sposobne glumice bila isprazna kao Toddovo društvo ili ohola i arogantna. Jasno je da je Sweeney tu platio određeni danak neiskustvu i fokusirao se na lik koji je pisao za samog sebe, čime je dosta olakšao posao sebi kao glumcu, ali stvar zapravo vadi Kate Findley. Njeno “čitanje” lika je emotivno, njeni instinkti su ispravni, njen komičarski “tajming” je perfektan. Zbog toga se stiče utisak da između njih dvoje sve puca od hemije, unekoliko potkrepljen time da glumci, kao i likovi, komplementiraju jedno drugo. Epizodisti, sa druge strane, imaju dovoljno prostora i vremena da uberu poneki poen, što najbolje koriste Randall Park kao Toddov otac i Tracie Thoms kao njegova psihioterapeutkinja.
I u svojstvu reditelja Sweeney radi dobar posao, premda zanatski deo u velikoj meri podređuje distinktivnom stilu i dizajnu. Fotografija Grega Cottena u veselim, kalifornijskim pastelnim tonovima asocira na hedonizam, dok starinski format slike 4:3 asocira na skučenost društvenih normi koje vode naše junake, a opsesivna simetrija kadrova odgovara Toddovoj ličnosti. Kada se crta podvuče, Straight Up je dosta dobra i uspela “dramedija” iz kuhinje američke nezavisne produkcije, a kada se tome doda činjenica da reč o debitantskom ostvarenju, penje se do nivoa vrlo dobrog filma.