kritika objavljena na XXZ:
2019.
scenario i režija: Fernando Frias
uloge: Juan Daniel Garcia Trevino, Angelina Chen, Coral Puente, Yesica Silva, Adriana Arbelaes, Fanny Tovar, Leo Zapata, Tania Alvarado, Jonathan Espinoza
Muzički stil "cumbia" svoje poreklo vodi od afro-kolumbijske zajednice na severu zemlje i zapravo je spoj melanholičnih ljubavnih balada i plesa koji imitira ptičije rituale parenja. U skladu s time, šarena odeća i frizure na "krestu" kao inovacije u novim inkarnacijama ovog stila logičan su korak. Cumbia se iz svoje domovine proširila latinoameričkim svetom, od susedne Paname do Meksika, a na jugu preko Anda do Argentine i Čilea. Nove teritorije su donele nove inovacije, a u svom filmu I'm No Longer Here, dostupnom na Netflixu, Fernando Frias meksičku, usporenu inkarnaciju muzičkog žanra uzima kao polazište i ključnu odrednicu individualnog identiteta svog junaka, ali i grupnog identiteta njegovog kruga prijatelja i ulične kulture Montereya.
Ulises (Garcia Trevino) ima skoro pa status rok-zvezde na ulicama Montereya, kao jedan od najboljih plesača i kao vođa grupe / bande Trekos. Klinac je, obučen u vrećastu odeću po danu, a ogrnut tradicionalnim plaštom po noći, i ima vrlo pamtljivu frizuru sa vrhovima zulufa, šiški i kreste ofarbanim u plavo. On i njegovi drugari (redom naturščici kao i Juan Daniel Garcia Trevino) dane provode na ulici, uvežabavajući ples, klateći se po uskim kamenim kalama i prolazima slamova išaranim grafitima, plešući i ogovarajući druge trupe i bande, a novac koji zarade ili užicaju troše na kasete i diskove kolumbijske muzike koju oni po svom guštu usporavaju.
Stvari se iz korena menjaju za Ulisesa kada postane svedok uličnog nasilja, pa zbog toga mora da beži preko granice u Ameriku. Jednom kada se sam i bez znanja jezika nađe u Queensu, osetiće se kako tamo ne pripada ni kulturno (iako je kraj izuzetno multikulturan), ni po načinu života, pa će poželeti da se vrati kući. Jedina osoba koja u stranom svetu pokazuje interes za njega je Lin (Chen), unuka vlasnika bakalnice za kojeg Ulises povremeno obavlja sitne posliće, ali pitanje je koliko iko od njih može da odloži ono neizbežno: propast u svetu u kojem svako gleda samo sebe, klošarenje, hapšenje i deportaciju.
Frias pokušava da strukturira zaplet kroz dve vremenske linije, montereysku i newyoršku, koje se prepliću i time opravda trajanje filma od blizu dva sata, ali to je trik koji mu kupuje tek nešto vremena dok iole naviknuti gledalac shvati da tu nema mnogo toga, a još manje nečeg novog. Nov je zapravo samo taj specifičan sub-kulturni kontekst cumbije, što bi zapravo mogla biti i tema nekog dokumentarca.
Reditelj koji se oprobao u raznim filmskim rodovima i formatima zapravo i insistira na tom dokumentarnom ugođaju koristeći se uslugama naturščika umesto glumaca koji se prirodno stapaju sa scenografijom urbanih, gužvovitih sredina. Distance između glumaca i likova su smanjene, a Garcia Trevino i ostatak ekipe, posebno mlađe, izuzetno su ležerni u svojim ulogama, u situacijama od bleje i plesa do pokazivanja nekih iskrenih emocija. Autentičnost je podvučena i autentičnim, ambijentalno prisutnim "soundtrackom" (svi skoro stalno slušaju muziku, uživo ili s radija) i impresivnom fotografijom Damiana Garcie, poznatog po radu na recentnim meksičkim filmovima kao što su Güeros, Desierto i Museo.
U konačnici, anestezirani tempo, radnja svedena na minimum i opaske po pravilu banalne i opštepoznate čine film I'm No Longer Heresuviše zahtevnim za prosečnog gledaoca, ali se Frias iskupljuje strpljivim i posvećenim studiranjem jedne sasvim autentične kulture. Film bi svakako profitirao od bioskopske distribucije koja bi istakla njegova dostignuća na polju tehnike i poetike, dok na manjem ekranu bolje funkcioniše kao pozadina nego kao nešto što će zaokupiti sva čula.