kritika objavljena na XXZ
2019.
režija: Gavin Hood
scenario: Gavin Hood, Gregory Bernstein, Sara Bernstein (prema knjizi Marcie i Thomasa Mitchella)
uloge: Keira Knightley, Matt Smith, Matthew Goode, Rhys Ifans, Adam Bakri, Ralph Fiennes, Conleth Hill, Jeremy Northam, Indira Varma, Monica Dolan
Official Secrets Act je pravni akt u sistemu Velike Britanije koji predviđa da se za odavanje državnih tajni sudi za veleizdaju. Takav kakav je, odlično služi kao strašilo kojim se ućutkuje državne službenike posebno u obaveštajnom sektoru i novinare i izdavače koji bi eventualno nešto objavili. Tim aktom se mahalo u slučaju uposlenice Vladinog Štaba za Komunikacije (GCHQ) Katherine Gun koja je u javnost pustila i obelodanila da je američka bezbednosna agencija NSA vršila pritisak na službe savezničkih zemalja u smeru ucenjivanja vlada i službenika zemalja koje su tada zauzimale rotirajuće pozicije u Savetu Bezbednosti Ujedinjenih Nacija kako bi prošla rezolucija koja bi omogućila intervenciju u Iraku.
Katherine Gun (Knightley) upoznajemo na saslušanju pri tužilaštvu u smislu podizanja optužnice i taj okvir procesnog trilera služi da nas uvede u priču o njoj i njenom činu kršenja pravila službe uz etičku motivaciju. U trenutku izbijanja afere, ona je bila obična službenica štaba zaposlena pre svega na prevodilačkim zadacima kao osoba koja tečno govori nekoliko svetskih jezika poput kineskog i japanskog. Udata je za Yasara (Bakri), kurdskog imigranta i njih dvoje žive sasvim normalnim gradskim životom, oličenim u klasičnim scenama kod kuće gde se ona svađa sa televizorom sa kojeg govori Toni Blair, a on joj objašnjava da je čovek sa televizije ne čuje.
Jasno nam je, dakle, da se ona ne slaže sa zvaničnom pro-ratnom politikom svoje Vlade, ali je memorandum dobijen od NSA gurne preko ruba, toliko da potraži pomoć svoje prijateljice u anti-ratnim krugovima kako bi ga pustila u štampu. Memorandum će doći do redakcije Observera i posle kraćeg vaganja će biti objavljen. Kako iz Štaba znaju da je memorandum potekao od njih, počinju da ispituju svoje zaposlenike i Katherine se javlja da preuzme odgovornost, zbog čega dospeva pod suspenziju i u pritvor.
Pritisci na nju se uvećavaju, moneta za potkusurivanje je i njen muž kojem se preti deportacijom, naravno posve ilegalnom, i jedini koji je može spasiti je advokat Ben Emmerson (Fienes) koji možda nastupa aristokratski i pragmatično, ali zapravo veruje u etičnost njenog postupka. On sa svoje strane trpi političke pritiske od svog prijatelja (Northam), čoveka na visokoj političkoj poziciji koji ga uverava da su svi rešeni da od Katherine naprave primer koji će odvratiti druge od sličnih istupa. Međutim, pretnja suđenjem je opasna i za onoga koji preti: u tom slučaju će i neke druge zvanične tajne biti objavljene.
Kolika je svinjarija rat u Iraku ispao - znamo: intervencija "koalicije voljnih" je izvršena bez odobrenja SB UN-a, upotrebljena je mentalna i pravna gimnastika. Diktator sekularnog tipa je svrgnut, a demokratija nikad nije profunkcionisala, izbio je građanski i sektaški rat među pripadnicima mnogih frakcija, isti se kasnije prelio u Siriju, a pretnja globalnog sukoba još uvek traje. Najvažnije od svega, diktator u svakom slučaju nije ništa petljao sa islamističkim teroristima koji su bili i njegovi politički protivnici, niti je za vojnu intervenciju držao zvanični razlog: teorija da Irak (još uvek) poseduje biološko i hemijsko oružje, iako ga je imao kada je bio saveznik Zapada u borbi protiv Islamske revolucije u Iranu. Ono što je u filmu, međutim, zanimljivije je daljnja politizacija i sekuritatizacija svakodnevnog života, te daljnji i daljnji napori demokratskih država da se iz što većeg dela procesa odlučivanja isključi javnost.
Bivši glumac Gavin Hood koji se u poslednje vreme uglavnom bavi režijom je tip autora kojem politički trileri centrirani oko etičke odogovornosti, a i moralke generalno, dobro stoje. Primeri za to su njegov prethodni film Eye in the Sky koji se kroz mehanizam vojno-političkog trilera bavi moralnim dilemama vezanim za upotrebu napada dronovima u savremenom asimetričnom ratovanju, ali i film koji ga je najviše proslavio, Tsotsi, koji je i nagrađen Oscarom za film na stranom jeziku i koji je pomerio granice južnoafričke kinematografije.
U poređenju sa ta dva, Official Secrets je prilično konvencionalan film sa etiketom "po istinitim događajima". Njegovo poreklo je ne-fikcijska knjiga, izlaganje pregledno, ali linearno i uvek iz jednog ugla. Likovi nisu razvijeni na način da ih možemo i želimo zamisliti van konteksta filma i događaja koje on portretira, poente su ispravne, ali viđene. Ni na jednom planu, Official Secrets ne pomera kinematografske ili pripovedačke granice, ali je zato sasvim pristojan podsetnik na jedno ne tako davno prošlo vreme u kojima su mehanizmi sile preuzeli kontrolu nad transparentnošću i javnim interesom.
Čak ni glumci ne uspevaju da zablistaju. Većina ih ima nedovoljno scena i materijala da bi se likovi profilirali više od klastera dve-tri osobine i svoje funkcije u filmu i u društvu. Čak je i veliki Ralph Fiennes pouzdan i solidan, ali ne i impozantan. Izuzetak je, međutim, Keira Knightley u glavnoj ulozi. Ona inače ne važi za glumicu vrhunskog dometa, ali ovde istupa i zbog toga što joj je lik profiliraniji od ostalih, ali i zbog nekakve običnosti, pa i bezličnosti kojom glumica zrači, pa tako i lik postaje platno na koje možemo projektovati gledalačke ideje o hrabrim i etičnim zviždačima. Official Secrets tako dobacuje do nivoa solidnog, a kontekst koji se nagomilao od perioda koji film protretira do perioda njegovog snimanaja i gledanja ga čini bitnijim za gledanje od njegovih filmskih kvaliteta.