kritika objavljena na XXZ
2019.
scenario i režija: Corneliu Porumboiu
uloge: Vlad Ivanov, Catrinel Marlon, Rodica Lazar, Augustí Villaronga, Antonio Buíl, Cristóbal Pinto, Sabin Tambrea, István Teglas, George Pistereanu, Julieta Szönyi
Latinska sentenca "Nomen est omen" ne mora biti uvek tačna i primenjiva. Recimo, kada uzmemo u razmatranje internacionalni naziv novog filma Corneliua Porumboiua, The Whistlers, i poreklo njegovog autora (geografsko i filmsko-školsko), pomislićemo da se tu radi o onoj metaforičkoj vrsti zviždanja, o ukazivanju na kriminal i korupciju u državnim službama, te da je to snimljeno u minimalističkim kadar-sekvencama u prepoznatljivom rumunskom novotalasnom stilu. Sa druge strane, možda nije loše ni podsetiti se da se Porumboiu ne uklapa u klasičnu šinu rumunskog filma s početka XXI veka, da je njegov osećaj za apsurd više pod uticajem smisla za humor nego socijalnog aktivizma, da se u jednom trenutku makar marginalno približio žanru, te da je snimio dva potpuno različita dokumentarca o fudbalu, oba mnogo više o drugim stvarima nego o samom fudbalu.
Uostalom, za početak je dovoljan originalni naslov koji je geografski pojam i označava jedno od kanarskih ostrva. Sumnja će biti razvejana već sa prvim kadrom i prvim taktovima hita The PassengerIggyja Popa uz koje se trajekt približava naslovnom ostrvu. Njime putuje Cristi (rumunska i internacionalna zvezda Vlad Ivanov), ne hajući puno što vreme nije baš kao sa razglednice. On je tamo na zadatku da nauči lokalnu tehniku zviždanja za koju lokalna legenda kaže da je upotrebljavaju lokalni mafiozi kako bi komunicirali bez straha od policijskog prisluškivanja jer se zviždukanje za netrenirano uvo stapa sa ptičijim pevanjem, a treniranom je sasvim razumljivo jer je fonetski kodirano prema jeziku.
Mala digresija: reč je tu o stvarnoj stvari. Suviše je to bizarno da bi neko tek tako izmislio i to do detalja. Uostalom, Porumboiu je kao autor više sklon iskopavanju bizarnosti nego ka njihovom izmišljanju, u svrhu toga na istom ovom mestu potražite kritiku njegovog filma Infinite Football.
Cristi je policajac, i to korumpirani policajac, ali ne klasičan filmski korumpirani policajac, pre bi se reklo da je indisponiran i da je sve što mu se dešava spirala pogrešnih odluka, a da je prvu takvu doneo mnogo pre početka radnje filma. U svakom slučaju, ostrvsko zviždanje mora da nauči kako bi pomogao klanu lokalnih dilera predvođenih beskrupuloznim Pacom (Villaronga) i njegovim ne baš bistrim, ali zato brutalnim pomoćnikom Kikom (Buíl) u operaciji vađenja njihovog rumunskog partnera Zsolta (Tambrea) iz zatvora. Zsolt im, naime, pere novac, odnosno ušiva ga u dušeke u svojoj fabrici malo izvan Bukurešta.
Sva je prilika da su Zsolt i Cristi sarađivali i ranije, u neku ruku su zemljaci (Cristi je u Zsoltovom rodnom gradiću službovao kao šef policije), te da je Cristi baš zbog toga pod prismotrom svojih kolega, a ne uživa ni poverenje svoje šefice Magde (Lazar). U celoj operaciji kao posrednica učestvuje tipična "noir" fatalka Gilda (Marlon), a njihov odnos za koji ga ona ubeđuje da je striktno poslovan prestaje da bude takav ubrzo. Svi elementi za pošteno zapetljani "caper" su, dakle, na svom mestu...
Porumboiu, pak, bira nelinearnu naraciju na tragu ranog Tarantina, dok humor po svom apsurdu i bizarnosti više podseća na braću Coen, doduše pomalo utišan i na tragu apsurda koji su i Porumboiu (Police, Adjective, 12:08 East of Bucharest, The Treasure) i njegovi zemljaci Cristian Mungiu (The Graduation) i Cristi Puiu (The Death of Mr Lazarescu, Sieranevada) rabili u svojim filmovima. Doduše, ima tu i ironijskog odmaka o "rumunske škole", počevši od obilatog kadriranja i fiksirane kamere, ali i citata starih i stranih majstora, od Hitchcocka (čak direktno), pa do Soderbergha na čiji opus pero-lakih krimi-komedija The Whistlers najviše podseća, a Porumboiu će podvaliti i nešto socijalnog angažmana ili makar komentarana temu turizma, džentrifikacije, koruptibilnosti policijskih službenika kojima bi poseta elitnoj prostitutki izbila pola mesečne plate iz džepa, pa čak i strelica prema filmskoj industriji, budući da se jedno ubistvo odvija na filmskom setu u Rumuniji, a i na Gomeri jedan nesrećni filmadžija nastrada tako što prekine sastanak paranoičnih mafijaša.
Zapravo, zanimljiv je podatak da se baš sa ovakvim filmom, laganim, gledljivim i usmerenim ka široj publici, Porumboiu popeo na stepenik više u festivalskom svetu. Njegovi raniji, svakako više "festivalski", filmovi po pravilu su imali premijere u sporednim takmičarskim programima, Un certain regard u Cannesu ili Forum u Berlinu, a The Whistlers su igrali u ekstremno jakom takmičarskom programu Cannesa prošle godine. Ali i sa festivalima i sa nagradama i bez njih, Porumboiu je pokazao da je spretan filmski autor koji polako prelazi na kontinentalni nivo i ide prema globalnom.