Bloody Nose, Empty Pockets

2020.

režija: Bill Ross IV, Turner Ross

Korona-virus će udariti na dosta više frontova nego što se to isprva činilo. Gube se i još će se gubiti ljudski životi, uvode se karantinske mere, otkazuju putovanja, zatvaraju (privremeno) ustanove, a zaposleni, đaci i studenti se šalju na rad od kuće, već su zabranjena javna okupljanja i priredbe. Epidemija će otkriti neke rupe u sistemu, ljudske žrtve i ekonomski gubici će se naknadno statistički obrađivati. Malo ko će, međutim, obratiti pažnju na stvari koje se trenutno čine efemernim, ali koje svakako boje našu svakodnevicu: na našu socijalizaciju i kodove ponašanja. Recimo na koncepte odlaska u kupovinu, u bioskop ili u pozorište, na utakmice ili čak u kafanu.

Istina je, i to nekima bolna, da su se naše navike počele menjati davno pre izbijanja ove poslednje epidemije, možda manje, možda više opasne od prethodnih i sličnih (ptičiji i svinjski grip, SARS). Način života nam se promenio, ponekad postepeno, ponekad skokovito, sve se više zatvaramo u kuće, naručujemo robu preko interneta, gledamo sadržaj na "streaming" servisima ili kablovskoj televiziji. Ostaje nam da se pitamo kada smo, kako i zašto poslednji put upali u iskreni razgovor sa potpunim neznancem, nekim koga smo sreli slučajno jer smo se sa njim zatekli u isto vreme na istom mestu.

Dokumentarac Bloody Nose, Empty Pocketsbraće Ross nema veze sa najnovijom epidemijom osim koincidencije da je prikazan na poslednja dva velika filmska festivala netom pre izbijanja iste, dakle na Sundanceu i na Berlinalu. Filmski festivali zakazani za period posle toga mahom su otkazani ili odloženi, ali to nije tema ovog teksta. Ono sa čime Bloody Nose, Empty Pockets itekako ima veze je upravo gubljenje socijalnog momenta jer oslikava nešto što bi se moglo nazvati svetom koji nestaje.

Premisa je sledeća: bar "The Roaring Twenties" u Las Vegasu će se zatvoriti zauvek, ovo je poslednji dan da radi (od kasnog prepodneva do duboko u noć, ili čak do ranog jutra) i to je prilika redovnim mušterijama, gazdarici i šankeru da se oproste od mesta koje im je u velikoj meri ispunjavalo život. Taj događaj koincidira sa Trumpovom inaoguracijom (vidljivo tek u dubokoj pozadini kada kamera pređe preko televizora), što možda nosi neki simbolički značaj, ali nije presudna stvar jer se barovi otvaraju i zatvaraju verovatno svakog dana.

Taj događaj će svakako privući razne tipove gostiju, po pravilu alkoholičare i barske mušice i poslužiće kao prava "mešalica" ljudskih sudbina i ogled iz psihologije, kao one vezane za ponašanje i ličnost, tako i socijalne. Bradati šanker će kukati kako svet odlazi dovraga jer nema više pravih barova. Neki će tu po poslednji put pokušati da izleče svoje traume, kao jedan od gostiju koji je ratni veteran. Neki će prosipati životne mudrosti. Mnogi će gubiti kompas. Neki će tražiti kavgu. Neki će pronaći ljubavi i osećaj pripadnosti. Gazdarica će se truditi sa istančanim osećajem za balans da održi stvari pod kontrolom.

Mi ćemo se kao gledaoci naučiti dosta toga na mestu na kojem smo najmanje očekivali i od ljudi od kojih smo najmanje očekivali, dok se braća Ross trude da ostanu radoznali, ali neprimetni posmatrači koji komentare ubacuju tek podelom na poglavlja (hronološki poređana) i naslovima istih. Čak će povremeno i razbiti klaustrofobiju zatvorenog prostora, prenoseći radnju i prateći likove u neposrednoj ili nešto daljoj okolini bara. Svi će ponešto izgubiti, jer "ne prave ih više takve", ton je izrazito nostalgičan, što je vidljivo još iz dizajna špice i fotografije koja evocira uspomene na neka prošla vremena, na 70-te i Novi Hollywood.

Samo, tu postoji nekoliko caka koje na film bacaju jedno sasvim drugačije svetlo. Naime, "The Roaring Twenties" se ne nalazi u Las Vegasu, nego u New Orleansu gde braća Ross žive i rade. I nije zatvoren, nego još uvek radi, što od likova koje smo videli, a koje su autori praktično odabrali i pokupili iz drugih barova, čini subjekte eksperimenta ili makar glumce u improvizaciji. Konačno pitanje je koliko je Bloody Nose, Empty Pockets (ima li slikovitijeg opisa pijanstva od toga?) dokumentarni, a koliko igrani film.

Jedna stvar je makar nesporna: autentičnost. Likovi koje vidimo smisao života nalaze u alkoholu, barovima i druženju sa sebi sličnima. U maliganskim interakcijama, raspravama, nadmudrivanjima, monolozima i ređe dijalozima. Najekstremniji i najbolji primer je onaj koji figurira kao protagonista, Michael. Ovaj pedesetogodišnjak duge, sede kose izgleda barem dvadesetak godina stariji, alkoholičar je, ali i (propali) glumac i otvoreno govori o oba aspekta, često dajući bolje savete nego što je sposoban da ih se sam drži. Nama ostaje da ga razumemo i da probamo da ga poslušamo.

A što se ove pandemije iz uvoda tiče, ne ostaje nam ništa drugo nego da sačekamo da prođe. Da se zbog sebe i zbog drugih privremeno zatvorimo u kuće, kao što i običavamo. Da budemo racionalni i pomažemo umesto da odmažemo. Da pazimo da se ne zarazimo ili da nekog drugog ne zarazimo. Možda ćemo se posle toga uželeti iskrenog ljudskog kontakta, pozorišta, bioskopa, utakmice ili kafane. Onda bi nam valjalo da prigrlimo taj socijalni momenat.