Bad Tales / Favolacce

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
Kako uopšte početi kritički prikaz filma kakav je "Bad Tales" ("Favolacce"), čiji scenario i režiju potpisuju braća Damiano i Fabio D'Inoćenco, nove nade italijanske kinematografije? Šta otkriti u ovoj komplikovanoj studiji života (i smrti) u rimskom predgrađu, a da to ima smisla? Šta sakriti da poštovani budući gledaoci ne bi izgubili interes za film koji je svakako vredan gledanja?

"Bad Tales" je čudna ptica i retka zverka. U pitanju je veoma rizičan film, skoro savršena alhemijska mešavina stila i supstance, film o deci i odraslima, o čoveku i svetu, film paradoksa koji naizgled ne govori ni o čemu, a zapravo se dodiruje svega i svačega, važnog i životnog.

Mogu se povući paralele sa drugim naslovima, posebno američkim nezavisnim koji se vrte oko neimenovanih predgrađa i tinejdžera. Eho prvenca Sofije Kopole "The Virgin Suicides" (1999) žestoko odzvanja, a cinizam Toda Solonca probija iz svake pore filma, ali je "Bad Tales" od početka do kraja sasvim originalan.

Zapravo, na Berlinalu nagrađeni scenario ujedno je i najhrabriji i potencijalno najproblematičniji deo filma, ne samo zbog meandriranja između tri ovlaš i gotovo slučajno povezane porodice. Problematična je i uloga naratora (Masimiliano Tortora), nikad viđenog na ekranu, koji ovu istinitu priču, sa ili bez navodnika, čita iz slučajno pronađenog dnevnika nepoznate devojčice. Jednom kada se dnevnik naprasno prekine, narator se pita „da li je ona našla bolji dnevnik ili bolji život“ i oseća potrebu da dovrši priču sam.

Priča sama po sebi skakuće između tri (ili četiri) familije koje žive u istom predgrađu, sa fokusom na decu na pragu puberteta (i jednu trudnu tinejdžerku), uz manje ili više neprijatno, čak i preteće prisustvo roditelja, njihovih toksičnih stavova i sitnih ljudskih zameranja. Vremenski okvir je ono poslovično "jedno leto koje će promeniti sve", a tragedija epskih razmera visi u vazduhu kao crveni karton u derbiju italijanske fudbalske lige.

Prva familija su Plasidovi. Otac Bruno (Elio Đermano) je ona vrsta patrijarhalnog despota koji svoju decu, Denisa (Tomazo di Kola) i Alesiju (Đulijeta Rebeđani) tera da čitaju ocene iz svedočanstva na večeri kako bi impresionirao prijatelje. Majka Dalija (Barbara Ćićareli) pruža mu tupu i nasmejanu podršku. Jedna kasnija scena u kojoj se Bruno potrese i iznervira kada mu sin Denis gušenjem "pokvari večeru" spada među najneprijatnije viđene na ovogodišnjem, jubilarnom izdanju Berlinala.

U međuvremenu, Denis, inače pametan i povučen momčić, gleda kako da preživi leto kada su čak i odlasci na more zamenjeni bazenom u dvorištu (Bruno će ga zbog gužve komšijske dece probušiti i za to okriviti "migrante i Cigane"). S jedne strane, tu je bizaran dogovor sa školskom drugaricom Adom (Laura Borđoli) o zajedničkom gubljenju nevinosti koji odlazi k vragu. S druge, tu je tinjajući plamen koji se razvija između njega i koketne, trudne, malo starije cure Vilme (Ileana D'Ambra) koja ga više zadirkuje nego što ga zavodi, pa makar mlekom iz sopstvenih grudi zalivala keksove koje jedu.

Jasno, Vilmina trudnoća, odnos sa dečkom, pa i život trasirani su prema tragediji, pitanje je samo brzoj ili sporoj, celoživotnoj, ali Denis smisao pronalazi u tajnovitom školskom projektu na kojem, pod patronatom malo čudnog profesora fizike (Lino Muzela) radi sa drugarima.

Među njima ističe se komšijska cura Viola (Đulija Meliljo), frustrirana time što ju je otac-tiranin Pjetro (Maks Malatesta) ošišao do glave zbog boravka na ušljivom, zaraženom bazenu. Ona će kroz ostatak filma nositi periku koja će je činiti jednako lepom, samo nekako starijom i stiliziranijom.

Još jedan neizostavni član družine je dečko čija je klasna pripadnost drugačija od ostatka klike. Đeremija (Justin Kervokian) se uklapa u profil psihopate u nastajanju, sa samohranim ocem Ameliom (Gabriel Montezi) živi u baraci, trpi svakodnevne traume (poput jedne od ranih scena „eutanazije“ njihovog psa) i na njih ne reaguje, ali se čini da "kuva" u sebi.

Za razliku od oca koji ne zaklapa i stalno smišlja kombinacije, bilo da je reč o lovi i preživljavanju ili brzom seksu sa boljestojećim komšinicama, Đeremija govori vrlo malo, ali je inteligentniji i senzibilniji nego što se čini na prvi pogled. To se najbolje vidi u sekvenci "sastanka" sa Violom, pod patronatom njegovog oca i njene majke, kako bi je zarazio boginjama koje ona još nije preležala.

Možda činjenica da je radnji potrebno toliko vremena, skoro ceo film, da konvergira nečemu, deluje frustrirajuće na gledaoca, ali to je svakako svesna autorska odluka braće D'Inoćenco. Jednom kada se sve rasprsne, shvatamo da ono što je tome prethodilo nije samo prolongirana ekspozicija, već i tema filma: ljudska gadost koja dolazi u sasvim običnom "pakovanju", koju ćemo teško prepoznati i izbeći i koja nam ne ostavlja mnogo mogućnosti za izlaz.

Poslednja četvrtina takođe u velikoj meri obesmišljava zamerke zbog kršenja dramaturških zakonitosti, poput ostavljanja "repova" događaja bez posledica, sečenja linija podzapleta i naglog izbacivanja likova iz priče. Te stvari se obično ne rade, čak ni kada se traži balans između šire i konkretnijih priča, pa ni kada je potreban balans između pripovedanja o događajima i studija karaktera pojedinaca.

Njihov smisao za humor, osećaj za luzerski milje i istinitu priču već je koristio Mateo Garone kada ih je uzeo kao koscenariste na pretposlednjem filmu "Dogman" (2018), a njihov prvenac, tinejdžerska mafijaška drama "Boys Cry" (2018), već je imao premijeru na Berlinalu (sekcija Panorama) i tamo pokupio dobre kritike. Budućnost je pred njima, a spoj humora, morbidnosti i empatije filma "Bad Tales" jeste signal u tom smeru.