kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
![]()
Možemo li da iz relativnog komfora naših stanova i kuća, nahranjeni, napojeni i konstantno zabavljani, vidimo ili čak zamislimo siromaštvo? Ne ono relativno, u kojem se nema za letovanje, noviji auto ili ekscentrične izlaske, već ono apsolutno, kad su ljudi gladni hleba, kada žive bez struje i tekuće vode u baraci, u decenijama nedovršenoj kući, u pomoćnoj prostoriji neke zgrade, na ulici... Ljudi, deca, porodice tako žive, i to ne nužno na zabitim tačkama dalekih kontinenata, nego svugde, pa i nama ispred nosa.
Tim istim siromaštvom plaše nas u medijima, od vesti, preko crnih hronika, pa do reklamnih poruka gde nas pozivaju da uplatimo novac ili pošaljemo SMS kako bi neko dete otišlo na lečenje.
Kako ćemo reagovati? Hoćemo li pomoći? Možemo li pružiti ruku svima ili samo nekima? Čega smo spremni da se odreknemo i u kojoj meri? Hoćemo li zatvoriti oči jednom kada takav prizor više ne budemo mogli da gledamo? Hoćemo li te nesrećne ljude sažaljevati i kriviti politički i ekonomski sistem kako bismo se osećali bolje i superiornije?
Na kraju, šta ćemo sa činjenicom da smo i mi možda jednu seriju malera ili nekoliko zakasnelih plata daleko od toga da se nađemo u poziciji da nadničarimo za crkavicu, prosimo, krademo ili kopamo po kontejneru?
Pred nekim od tih pitanja našao se Srdan Golubović radeći na novom filmu "Otac", čija je svetska premijera održana u programu Panorama na ovogodišnjem Berlinalu. Ta pitanja nisu nimalo laka za filmskog stvaraoca, po definiciji osobu koja je obrazovana, specifično osposobljena i, nadajmo se, situirana, koja se bavi kompleksnim pozivom, umetnošću (ili industrijom) za koju je potrebno dosta (tuđih) novčanih sredstava, istih onih koja se mogu upotrebiti za direktniju borbu protiv ekstremnog siromaštva.
![]()
Zbog toga je i skovan termin "misery porn" koji se odnosi na najčešće romantičnu i neutemeljenu viziju siromaštva iz pozicije buržoaske udobnosti i superiornosti. Ono što se tu zaboravlja jesu stigma i sramota koju ne nameću i ne induciraju samo bogati i moćni, već i oni tek za nijansu manje siromašni. A uz sramotu obično ide i šteta i tako se stvari vrte u začaranom krugu.
Golubović otvara film na vrlo direktan način. Majka (Nada Šargin) odvodi dvoje dece pred fabriku da zapreti prisutnima da će se zapaliti ako firma njenom mužu ne isplati plate i otpremninu. I ona i mi kao gledaoci sudaramo se sa realnošću. Majka sa time da ništa ne može biti učinjeno ili da nikoga nije briga da bilo šta učini kako se ne bi zapalila, a mi sa time da se na prosjački štap i u dolinu gladi dolazi vrlo lako, često bez ikakve lične odgovornosti.
Dok se incident dešava, naslovnog oca nema jer je u šumi kao nadničar. Majka se, očekivano, zapali. Prisutni ugase požar na vreme, ona završi u bolnici na psihijatrijskoj nezi, a decu zbrine Socijalno.
Kada otac Nikola (Goran Bogdan u jednoj od najboljih uloga karijere) to dozna, pokuša odmah da reši situaciju tako što će ispuniti stroge kriterijume koje nameće trio birokrata iz lokalnog Centra za socijalni rad predvođen snishodljivim Vasiljevićem (Boris Isaković, dežurni negativac). Iako uspe da sam okreči i uredi kuću, te da uvede struju i vodu, komisija ipak odluči da uslovi nisu ispunjeni (nema stalan posao) i da se deca dodeljuju hraniteljskoj porodici.
Na odluku se nema smisla žaliti na lokalnom nivou, o ishodu žalbe odlučuje ta ista komisija, a ni tužiti se lokalnim sudovima gde Vasiljević ima veze. Ima i lične motive da oduzima decu roditeljima i šalje ih u hraniteljske porodice. Hraniteljstvo donosi od države propisane prihode često veće od nečije zarade, pa su neki spremni da plate proviziju onome ko im to "namesti".
![]()
Nikola je tu idealna žrtva, siromašan i nemoćan da bilo šta spreči, sa nalepljenom dodatnom stigmom da je loš otac nesposoban da brine o deci. Jedino rešenje koje nalazi jeste da krene u Beograd, pešice jer drugačije ne može, kako bi ministru lično predao žalbu i izneo slučaj.
Tu Golubovićeva socijalna drama postaje svojevrsan "road movie", što povlači određene posledice. Ton, doduše, ostaje isti, uz dovoljno poštovanja prema glavnom liku koji nikada nije prikazan kao nekakva karikatura siromaštva ili plemeniti ludak na uzaludnoj misiji, već kao osoba čije se putovanje odvija na dve ravni, na onoj fizičkoj gde mora da pređe 300 kilometara, ali i na duboko ličnoj gde sebi i drugima dokazuje da je dobar čovek i otac.
U pozadini tog putovanja otkrivamo dubinsko siromaštvo, čak i bedu, ne nužno materijalnu, na svim nivoima i u svim strukturama. Vidimo propale bolnice, zatvorene fabrike i benzinske stanice, napuštene javne zgrade, ljude koji su spremni da pomognu koliko i kako mogu, često savetom koji nije naročito upotrebljiv, ali i one obesno uronjene u svoje male, jednako mizerne živote.
Golubović se vešto snalazi sa materijalom, pričajući pre svega ljudsku priču u maniru koji je gotovo dokumentaristički po ugledu na rumunski novi, ali i na jugoslovenski crni talas kao nezaobilazan deo lokalne filmske istorije.
Druga reperkusija uslovno rečeno žanrovske odrednice "filma ceste" jeste epizodična struktura makar tog centralnog dela. Ona otvara silne mogućnosti za glumce da od malih uloga naprave epizode za pamćenje, što oni i koriste. U tome posebno prednjače pokojni Marko Nikolić kao Nikolin cimer u bolničkoj sobi, Milan Marić kao službenik ministarstva, Ljubomir Bandović kao portir i Jovo Maksić kao poznanik iz Priboja koji se nakon gubitka posla otisnuo u mutne vode.
![]()
Ipak, "Otac" je film koji u potpunosti zavisi od Gorana Bogdana, izuzetno versatilnog glumca koji je blistao u brojnim hrvatskim filmovima (posebno kod Branka Šmita u drami "Agape", gde je konačno imao zaista glavnu ulogu) i koji karijeru sada ne gradi samo na regionalnom, nego i na međunarodnom planu. Ovde je na delu kombinacija njegovih instinkata i spremnosti da radi sa režiserom na kreaciji lika i Golubovićeve vizije po kojoj Bogdan ne treba da glumi kao profesionalni glumac, nego kao naturščik.
Primera radi, scenario koji režiser potpisuje sa Ognjenom Sviličićem uz doprinos Srđana Koljevića insistira da Nikola nikad nije besan i agresivan, već je pre svega fokusiran na cilj, što mu daje snagu da istraje. Kombinacija je urodila plodom: reč je o izuzetno promišljenoj ulozi koja nosi film i pojačava mu vrednost.
S druge strane, Golubović konstantno rizikuje da ne ode korak predaleko u eksploataciji siromaštva koje vlada kompletnim okruženjem filma. Opet, uspeva da napravi dovoljno finu i uverljivu distinkciju između Beograda i provincije. Režiser se takođe izlaže riziku da se preigra sa nekim od metafora (onu sa psom, međutim, okreće u neočekivanom i potresnom pravcu) ili da upotrebi previše snažnu simboliku, koja mu ipak na jednom mestu beži.
Na kraju, "Otac" nije film koji je osobito originalan i do sada neviđen kada je reč o temi (govorimo o reimaginaciji stvarnog i medijski dokumentovanog događaja), ali je zato temeljno ispoliran i suštinski iskren. Goluboviću nije samo stalo do lika kao kreacije, nego se iskreno brine i za stvarnu osobu i za stvarne pojave u društvu. I to je dobro.
Tim istim siromaštvom plaše nas u medijima, od vesti, preko crnih hronika, pa do reklamnih poruka gde nas pozivaju da uplatimo novac ili pošaljemo SMS kako bi neko dete otišlo na lečenje.
Kako ćemo reagovati? Hoćemo li pomoći? Možemo li pružiti ruku svima ili samo nekima? Čega smo spremni da se odreknemo i u kojoj meri? Hoćemo li zatvoriti oči jednom kada takav prizor više ne budemo mogli da gledamo? Hoćemo li te nesrećne ljude sažaljevati i kriviti politički i ekonomski sistem kako bismo se osećali bolje i superiornije?
Na kraju, šta ćemo sa činjenicom da smo i mi možda jednu seriju malera ili nekoliko zakasnelih plata daleko od toga da se nađemo u poziciji da nadničarimo za crkavicu, prosimo, krademo ili kopamo po kontejneru?
Pred nekim od tih pitanja našao se Srdan Golubović radeći na novom filmu "Otac", čija je svetska premijera održana u programu Panorama na ovogodišnjem Berlinalu. Ta pitanja nisu nimalo laka za filmskog stvaraoca, po definiciji osobu koja je obrazovana, specifično osposobljena i, nadajmo se, situirana, koja se bavi kompleksnim pozivom, umetnošću (ili industrijom) za koju je potrebno dosta (tuđih) novčanih sredstava, istih onih koja se mogu upotrebiti za direktniju borbu protiv ekstremnog siromaštva.
Golubović otvara film na vrlo direktan način. Majka (Nada Šargin) odvodi dvoje dece pred fabriku da zapreti prisutnima da će se zapaliti ako firma njenom mužu ne isplati plate i otpremninu. I ona i mi kao gledaoci sudaramo se sa realnošću. Majka sa time da ništa ne može biti učinjeno ili da nikoga nije briga da bilo šta učini kako se ne bi zapalila, a mi sa time da se na prosjački štap i u dolinu gladi dolazi vrlo lako, često bez ikakve lične odgovornosti.
Dok se incident dešava, naslovnog oca nema jer je u šumi kao nadničar. Majka se, očekivano, zapali. Prisutni ugase požar na vreme, ona završi u bolnici na psihijatrijskoj nezi, a decu zbrine Socijalno.
Kada otac Nikola (Goran Bogdan u jednoj od najboljih uloga karijere) to dozna, pokuša odmah da reši situaciju tako što će ispuniti stroge kriterijume koje nameće trio birokrata iz lokalnog Centra za socijalni rad predvođen snishodljivim Vasiljevićem (Boris Isaković, dežurni negativac). Iako uspe da sam okreči i uredi kuću, te da uvede struju i vodu, komisija ipak odluči da uslovi nisu ispunjeni (nema stalan posao) i da se deca dodeljuju hraniteljskoj porodici.
Na odluku se nema smisla žaliti na lokalnom nivou, o ishodu žalbe odlučuje ta ista komisija, a ni tužiti se lokalnim sudovima gde Vasiljević ima veze. Ima i lične motive da oduzima decu roditeljima i šalje ih u hraniteljske porodice. Hraniteljstvo donosi od države propisane prihode često veće od nečije zarade, pa su neki spremni da plate proviziju onome ko im to "namesti".
Tu Golubovićeva socijalna drama postaje svojevrsan "road movie", što povlači određene posledice. Ton, doduše, ostaje isti, uz dovoljno poštovanja prema glavnom liku koji nikada nije prikazan kao nekakva karikatura siromaštva ili plemeniti ludak na uzaludnoj misiji, već kao osoba čije se putovanje odvija na dve ravni, na onoj fizičkoj gde mora da pređe 300 kilometara, ali i na duboko ličnoj gde sebi i drugima dokazuje da je dobar čovek i otac.
U pozadini tog putovanja otkrivamo dubinsko siromaštvo, čak i bedu, ne nužno materijalnu, na svim nivoima i u svim strukturama. Vidimo propale bolnice, zatvorene fabrike i benzinske stanice, napuštene javne zgrade, ljude koji su spremni da pomognu koliko i kako mogu, često savetom koji nije naročito upotrebljiv, ali i one obesno uronjene u svoje male, jednako mizerne živote.
Golubović se vešto snalazi sa materijalom, pričajući pre svega ljudsku priču u maniru koji je gotovo dokumentaristički po ugledu na rumunski novi, ali i na jugoslovenski crni talas kao nezaobilazan deo lokalne filmske istorije.
Druga reperkusija uslovno rečeno žanrovske odrednice "filma ceste" jeste epizodična struktura makar tog centralnog dela. Ona otvara silne mogućnosti za glumce da od malih uloga naprave epizode za pamćenje, što oni i koriste. U tome posebno prednjače pokojni Marko Nikolić kao Nikolin cimer u bolničkoj sobi, Milan Marić kao službenik ministarstva, Ljubomir Bandović kao portir i Jovo Maksić kao poznanik iz Priboja koji se nakon gubitka posla otisnuo u mutne vode.
Primera radi, scenario koji režiser potpisuje sa Ognjenom Sviličićem uz doprinos Srđana Koljevića insistira da Nikola nikad nije besan i agresivan, već je pre svega fokusiran na cilj, što mu daje snagu da istraje. Kombinacija je urodila plodom: reč je o izuzetno promišljenoj ulozi koja nosi film i pojačava mu vrednost.
S druge strane, Golubović konstantno rizikuje da ne ode korak predaleko u eksploataciji siromaštva koje vlada kompletnim okruženjem filma. Opet, uspeva da napravi dovoljno finu i uverljivu distinkciju između Beograda i provincije. Režiser se takođe izlaže riziku da se preigra sa nekim od metafora (onu sa psom, međutim, okreće u neočekivanom i potresnom pravcu) ili da upotrebi previše snažnu simboliku, koja mu ipak na jednom mestu beži.
Na kraju, "Otac" nije film koji je osobito originalan i do sada neviđen kada je reč o temi (govorimo o reimaginaciji stvarnog i medijski dokumentovanog događaja), ali je zato temeljno ispoliran i suštinski iskren. Goluboviću nije samo stalo do lika kao kreacije, nego se iskreno brine i za stvarnu osobu i za stvarne pojave u društvu. I to je dobro.