kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda
![]()
Novi film američke nezavisne autorke Keli Rajhart je, uslovno rečeno, vestern, ali ne od one vrste gde se preganjaju kauboji i Indijanci ili revolveraši i banditi. Uostalom, ona je već demonstrirala da joj žanr, koji god izabrala, funkcioniše više kao okvir u kojem će izvoditi karakterne studije i socijalne refleksije. "First Cow", premijerno prikazan prošle godine na Teluridu, na evropsku i međunarodnu premijeru u Berlin stigao je sa dobrim kritikama.
Ovaj vestern ne predstavlja neku drastični odskok od uobičajene poetike Keli Rajhart: tempo je usporen, ali to uglavnom ne smeta, segmenti filma nisu uvek ujednačeni, ali je zato pogled na izabrane teme, u ovom slučaju muško prijateljstvo, snove o životnom uspehu, mehanizme funkcionisanja zajednice i odnos do prirode - svakako oštar, jasan i originalan.
Radnja, doduše, počinje u sadašnjosti, sa bezimenom šetačicom psa (Alia Šoket) koja pronalazi dva kompletna ljudska skeleta pored obale reke, što ostatak filma pozicionira u "flešbek" i odgovor na pitanje otkud ti kosturi tu. Razlog je izvorni roman njenog u principu stalnog scenariste Džonatana Rejmonda koji razvija priču paralelno na dva koloseka i u dva odvojena istorijska perioda. Vodeći se načelima ekonomike, pripovedačke i realizacijske, Rajhart je odlučila da deo priče smešten u sadašnjost svede samo na "spojlerasti" uvod.
Glavni tok priče, pak, prati Otisa "Kukija" Figovica (vrlo talentovani, često neiskorišćeni Džon Magaro), kuvara koji se pridružio traperskoj ekspediciji u jednom od ranih pokušaja kolonizacije Oregona i njegov odnos sa kineskim imigrantom King Luom (Orion Li u ulozi koja će mu verovatno trasirati dalji tok karijere).
Njihov prvi susret je sasvim slučajan. U potrazi za hranom, Kuki nesrećnog Kineza pronalazi golog, mokrog i promrzlog, pa ga švercuje u traperski kamp, upućuje do obližnjeg gradića i tako mu spašava život. Lu će se kuvaru prvom prilikom odužiti tako što će ga smestiti u svoju kolibu jednom kada se ovaj nađe bez posla.
Snovi dva muškaraca su kompatibilni. Dok Kuki sanja da ima sopstvenu gostionicu, Lu želi bogatstvo u San Francisku, ali je realnost blatnjavog gradića na ili preko granice civilizovanog sveta ta koja ih demantuje. To je, jednostavno, tip mesta u kojem čovek ostavi bebu u salunu dok ode da se potuče ispred, u kojem su neke od osnovnih životnih namirnica retkost i u kojem se sluša samo reč gazde. Ovde je to tip koji se zove Čif Faktor (višestruka igra rečima koja se odnosi i na to da se oženio Indijankom i da je u kuću doveo njenu familiju), kojeg maestralno igra britanski glumac Tobi Džons.
Tako dolazimo i do krave iz naslova filma. Ta prva muzara je novitet koji upravo Čif, inače čovek koji misiju da civilizuje divljinu uzima opasno ozbiljno, dovodi u mesto i čuva bezmalo kao trofej. Kuki i Lu imaju sasvim druge ideje: da je svake noći kradom pomuzu, a njeno mleko iskoriste za kolače, nekakve krofne ili fritule, koje će prodavati svim meštanima redom, uključujući i Čifa i privatnu vojsku njegovih čuvara i telohranitelja. Koliko takva "caper" komedija može trajati pre nego što se pretvori u tragediju nagoveštenu na početku?
Ako postoji pridev kojim se "First Cow" može opisati, onda je to "altmanovski". Okruženjem, blatnim i neglamuroznim dizajnom, kao i preokupacijama ekonomijom i razvojem karaktera u uslovima života na granici, snažno podseća na Altmanov "McCabe and Mrs Miller" (1971).
Keli Rajhart je toga vrlo svesna, tako da je to, sasvim jasno, njena autorska odluka, ali opet ovde nema govora o podražavanju, kopiranju ili plagiranju, već možda tek o dubokom naklonu. Čak je i humor altmanovski nežan i ljudski, premda na tom planu je lakše povući paralelu sa jednim recentnijim sporovoznim vesternom – "The Sisters Brothers" u režiji Žaka Odijara.
"First Cow" je prilično ubedljiv film, izvrsno odglumljen i atraktivno uslikan u, za žanr i okruženje, antiintuitivnom formatu 4:3, čiji je srednji i središnji deo zapravo odličan spoj zabave i dubinskih uvida.
S druge strane, film pati od uobičajenih boljki prisutnih u autorkinim filmovima: usled sporog tempa momentum se gubi u detaljima koji nisu ključni za priču, a prenaglašeni su da bi funkcionisali samo kao tekstura, a završnica je anti-klimaks. Međutim, i pored toga reč je o jednom od boljih američkih filmova prikazanih na Berlinalu u poslednjih nekoliko godina.
Novi film američke nezavisne autorke Keli Rajhart je, uslovno rečeno, vestern, ali ne od one vrste gde se preganjaju kauboji i Indijanci ili revolveraši i banditi. Uostalom, ona je već demonstrirala da joj žanr, koji god izabrala, funkcioniše više kao okvir u kojem će izvoditi karakterne studije i socijalne refleksije. "First Cow", premijerno prikazan prošle godine na Teluridu, na evropsku i međunarodnu premijeru u Berlin stigao je sa dobrim kritikama.
Ovaj vestern ne predstavlja neku drastični odskok od uobičajene poetike Keli Rajhart: tempo je usporen, ali to uglavnom ne smeta, segmenti filma nisu uvek ujednačeni, ali je zato pogled na izabrane teme, u ovom slučaju muško prijateljstvo, snove o životnom uspehu, mehanizme funkcionisanja zajednice i odnos do prirode - svakako oštar, jasan i originalan.
Radnja, doduše, počinje u sadašnjosti, sa bezimenom šetačicom psa (Alia Šoket) koja pronalazi dva kompletna ljudska skeleta pored obale reke, što ostatak filma pozicionira u "flešbek" i odgovor na pitanje otkud ti kosturi tu. Razlog je izvorni roman njenog u principu stalnog scenariste Džonatana Rejmonda koji razvija priču paralelno na dva koloseka i u dva odvojena istorijska perioda. Vodeći se načelima ekonomike, pripovedačke i realizacijske, Rajhart je odlučila da deo priče smešten u sadašnjost svede samo na "spojlerasti" uvod.
Glavni tok priče, pak, prati Otisa "Kukija" Figovica (vrlo talentovani, često neiskorišćeni Džon Magaro), kuvara koji se pridružio traperskoj ekspediciji u jednom od ranih pokušaja kolonizacije Oregona i njegov odnos sa kineskim imigrantom King Luom (Orion Li u ulozi koja će mu verovatno trasirati dalji tok karijere).
Njihov prvi susret je sasvim slučajan. U potrazi za hranom, Kuki nesrećnog Kineza pronalazi golog, mokrog i promrzlog, pa ga švercuje u traperski kamp, upućuje do obližnjeg gradića i tako mu spašava život. Lu će se kuvaru prvom prilikom odužiti tako što će ga smestiti u svoju kolibu jednom kada se ovaj nađe bez posla.
Snovi dva muškaraca su kompatibilni. Dok Kuki sanja da ima sopstvenu gostionicu, Lu želi bogatstvo u San Francisku, ali je realnost blatnjavog gradića na ili preko granice civilizovanog sveta ta koja ih demantuje. To je, jednostavno, tip mesta u kojem čovek ostavi bebu u salunu dok ode da se potuče ispred, u kojem su neke od osnovnih životnih namirnica retkost i u kojem se sluša samo reč gazde. Ovde je to tip koji se zove Čif Faktor (višestruka igra rečima koja se odnosi i na to da se oženio Indijankom i da je u kuću doveo njenu familiju), kojeg maestralno igra britanski glumac Tobi Džons.
Tako dolazimo i do krave iz naslova filma. Ta prva muzara je novitet koji upravo Čif, inače čovek koji misiju da civilizuje divljinu uzima opasno ozbiljno, dovodi u mesto i čuva bezmalo kao trofej. Kuki i Lu imaju sasvim druge ideje: da je svake noći kradom pomuzu, a njeno mleko iskoriste za kolače, nekakve krofne ili fritule, koje će prodavati svim meštanima redom, uključujući i Čifa i privatnu vojsku njegovih čuvara i telohranitelja. Koliko takva "caper" komedija može trajati pre nego što se pretvori u tragediju nagoveštenu na početku?
Ako postoji pridev kojim se "First Cow" može opisati, onda je to "altmanovski". Okruženjem, blatnim i neglamuroznim dizajnom, kao i preokupacijama ekonomijom i razvojem karaktera u uslovima života na granici, snažno podseća na Altmanov "McCabe and Mrs Miller" (1971).
Keli Rajhart je toga vrlo svesna, tako da je to, sasvim jasno, njena autorska odluka, ali opet ovde nema govora o podražavanju, kopiranju ili plagiranju, već možda tek o dubokom naklonu. Čak je i humor altmanovski nežan i ljudski, premda na tom planu je lakše povući paralelu sa jednim recentnijim sporovoznim vesternom – "The Sisters Brothers" u režiji Žaka Odijara.
"First Cow" je prilično ubedljiv film, izvrsno odglumljen i atraktivno uslikan u, za žanr i okruženje, antiintuitivnom formatu 4:3, čiji je srednji i središnji deo zapravo odličan spoj zabave i dubinskih uvida.
S druge strane, film pati od uobičajenih boljki prisutnih u autorkinim filmovima: usled sporog tempa momentum se gubi u detaljima koji nisu ključni za priču, a prenaglašeni su da bi funkcionisali samo kao tekstura, a završnica je anti-klimaks. Međutim, i pored toga reč je o jednom od boljih američkih filmova prikazanih na Berlinalu u poslednjih nekoliko godina.